Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Светотројични храм
Светоуспенски храм

Житија Светих из Жичког пролога

Понедељак, 10.07. (03.07. по Старом кал.)

Свети Сампсон Странопримац

Свети Сампсон Странопримац

Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: "О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Свети Севир, презвитер

Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен, као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Север исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре.

Света Јоана Мироносица

Света Јоана Мироносица

Жена Хузе, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно.

Житија Светих

Кад мртвац оживе, питаху га људи:
Реци где си био? и ко те пробуди?
Био сам у месту страха и ужаса.
У друштву црнаца вукова и паса,
У дубини пуној нечистоће сваке,
У безданој тмини без иједне зраке.
И када ми очај душу сву обузе
Неки светли млади за руку ме узе.
Тада хладне струје дубином хукнуше
И псоглави црни на мене рукнуше:
— Наш је овај, наш је! Куд га водиш сада?
Зар га не познајеш, грађанина Ада?
На то ангел рече: Севир за њег моли!
И ја га одводим пo Господњој вољи.
Још један пут мора у тело да следи,
Гле, Севир га тражи, да га исповеди!
Да га исповеди и да га причести.
Одбите се војске злобе и обести!
Тако ангел рече, па полете са мном
По хладноме Аду, по бездану тамном.
Док на светлост стиже. и до тела мога.
To je историја мене умрлога.
O какво је благо — исповеђен бити
И причешћен у свет бесмртни ступити!

Еванђеља

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА РИМЉАНИМА 10:1-10

 

(Зач. 103).

1. Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.

2. Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.

3. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.

4. Јер је Христос завршетак јакона за оправдање сваком који вјерује.

5. Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човјек који то чини живјеће у томе.

6. А праведност која је од вјере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се попети на небо? то јест да сведе Христа;

7. Или: Ко ће сићи у бездан? то јест, да изведе Христа из мртвих.

8. Али шта говори (Писмо)? Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме, то јест ријеч вјере коју проповиједамо.

9. Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.

10. Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење.

(Зач. 104).

СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ ОД МАТЕЈА 8:28-34 / 9:1-9

28. А кад он дође на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним.

29. И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?

30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња.

31. И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.

32. И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води.

33. А свињари побјегоше; и дошавши у град казаше све, и за бјесомучнике.

34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја.

(Зач. 29).

1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град.

2. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји.

3. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога.

4. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим?

5. Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи?

6. Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме.

7. И уставши отиде дому своме.

8. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима.

(Зач. 30).

9. И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: Хајде за мном. И уставши отиде за њим.

 

 

РАСУЂИВАЊЕ

Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију", то су речи блаженог Теофила Кијевског (t 1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих — без тога се ниједно створење људско неће спасити." Оплакивати или објављивати — како пише, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!" To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцелење човека од дебеле, водене, болести (Лк. 14, 2) и то:
1. како се Господ дохвати човека са дебелом болешћу, и овај оздрави и овде дома,
2. како је душа моја — будући под теретом телољубља — под теретом дебеле, или водене, болести,
3. како Господ може једним додиром исцелити дебелост душе моје и ослободити је од сувишног терета страсне влаге.

БЕСЕДА

о високом заклону
Ко се у Господа узда, биће у високом заклону (Приче Сол. 29, 25)
У заклону је Господњем праведник, у заклону високом: вода до њега неће допрети нити ће га потоп удавити. Ни Ноја потоп није удавио, јер Ноју је Господ био заклон високи.
Но има, браћо, један потоп гори од потопа воденог, то је потоп страсти. Кад се страсти разгоре, кад се задиме и зацрне, кад пусте и разлију унаокруг смрадове своје — где ће човек побећи, и ко ће га спасти? Једино под руку Господа, једино у заклон Његов, заклон високи. Потоп страсти појурио је био за Давидом, но он је побегао и склонио се под руку Господњу, у заклону високом спасао се од огња, од дима и смрада гонећих страсти.
Ни од једног потопа не спасава човек — спасава само Бог. Бог је Господар облака и укротитељ страсти. Он је ваистину високи заклон. Прибегнимо к Њему, и сакријмо се под скут Његов. Пас се показује лав према просјаку а као празна врећа пред ногама господаревим.
Господе Свевишњи, што седиш на високом престолу, Ти си нам заклон високи. Буди нам милостив Створитељу наш, и пружи нам руку, да се уздигнемо до заклона Твога. Спаси нас вода плахих, што јуре да нас потопе. Теби слава и хвала вавек. Амин.