Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Светотројични храм
Светоуспенски храм

Житија Светих из Жичког пролога

Понедељак, 13.03. (06.03. по Старом кал.)

Преподобни Касијан Римљанин

Преподобни Касијан Римљанин

Пpeпoдoбни отац наш Јован Касијан роди се у Прованси на југу Галије, око 365 године, од родитеља побожних и угледних. Када дете поодрасте, имућни родитељи га дадоше у школу. И он у младости изучи све науке светске. Јер беше не само врло даровит, него и веома трудољубив и вредан. Затим се сав предаде изучавању Светога Писма Старог и Новог Завета. На тај начин стече не само светско него и највише божанско знање, и украси свој живот светошћу и чистотом. Завршивши школу, Касијан осети у срцу свом позив и жељу за монашким животом. Зато напусти отаџбину, остави родитеље и сав сјај овога живота, узе крст на своја рамена, и следоваше Христу. А имађаше он и једног свог нешто старијег друга или боље рећи брата, не по телу него по духу, који се зваше Герман. Заједно са овим братом он крену на пут у Палестину. Дошавши у Свету Земљу (око 383 г.) они бише примљени у Витлејемски манастир, који се налазио недалеко од пећине у којој се родио Господ наш од Пресвете Дјеве. Овде се преподобни Касијан одаде сваком послушању и изнуравању тела, и свагда беше устремљен к Богу молитвом. Упознавши се са неким подвижницима анахоретима (отшелницима, усамљеницима) он зажеле да се ода још већем савршенству. Зато крену са својим духовним братом Германом на пут у Египат, пошто беше много слушао о подвизима египатских монаха, нарочито пустињака и отшелника. Кренувши морем они стигоше до ушћа велике реке Нила. Недалеко од првог оближњег града наиђоше на знамените подвижнике који живљаху у самоћи и са њима разговараху о духовним стварима. Затим они кренуше даље и наиђоше на многе велике подвижнике, како оне у општежићним манастирима, тако и оне у отшелничким келијама. Идући даље још дубље у пустињу они дођоше и до египатског Скита, где видеше велике оце египатске Макарија и Пафнутија, и још многе друге богољубиве подвижнике. Пролазећи даље они посетише и монахе у Тиваиди и у Нитријској пустињи. Са свима овим преподобним и искусним подвижницима они разговараху о монашком животу и богоугодним подвизима, што све преподобни Касијан касније описа у својим књигама. Од ових преподобних отаца пустињака, истинских подвижника и монаха, блажени Јован Касијан скупљаше врлине као нека трудољубива пчела. У то време он се и сам повуче у пустињу на безмолвије, то јест на молитвено тиховање и самоћу, изучавајући у самоћи искушења и изнуравајући себе сваким трудом. Он у томе достиже до тако високог расуђивања да је убрзо постао другима узор и пример сваке врлине. Уздигнувши се изнад страсти, и очистивши ум, он опитом и благодаћу Светога Духа тачно сазнаде потпуну истину о монашком животу и однесе потпуну победу над страстима. У египатској пустињи преподобни Касијан остаде са својим духовним братом Германом све до познатог оригенистичког спора међу монасима у Египту (око 399 г.). Овај спор изби међу монасима због тога што су неки од египатских монаха били присталице оригенистичких заблуда, које наношаху штету и вери и духовном животу. Строги александријски архиепископ Теофил поче тада прогањати монахе који се држаху Оригеновог учења. Притом он поверова клеветама неких, те из Египта прогна и многе невине монахе. Тако он без разлога прогна и познате по побожном животу нитријске монахе зване Дуга Браћа, назване тако због свог високог телесног раста. Са овом Дугом Браћом, због грубих Теофилових прогона, многи монаси напустише у то време Египат и пређоше неки у Палестину, а неки у Цариград. Са Дугом Браћом и осталим монасима кренуше за Цариград и преподобни Касијан и Герман. Дошавши у Цариград они бише примљени код светог архиепископа Јована Златоуста. Овај свети отац, испитавши ствар и дознавши да су ови монаси невини, рукоположи их: преподобног Касијана за ђакона, а Германа за презвитера. Блажени Касијан се веома дивљаше светом архиепископу Јовану, нарочито његовој златоустој речитости и мудрости и његовој апостолској светости. Од њега се преподобни научи обилној мудрости и врлинама, те због тога касније, и све до краја свога живота, не престајаше уважавати и хвалити светост и мудрост великог златоустог Оца, говорећи увек свима да све што зна - зна од светог Јована Златоуста. Али када ускоро затим сурови Теофил александријски пoчe неправедно прогањати и светог Златоуста, и када га, уз помоћ царице Евдоксије, неправедно осуди на безаконом сабору под храстом (403 г.), тада се и блажени Касијан, као присталица и ученик Златоуста, нађе под ударцима Теофилових и царичиних прогона. Јер, цар Аркадије наговаран од царице издаде наредбу по којој се сви Златоустови пријатељи имаху прогнати из Цариграда и вратити сваки у свој крај одакле је и дошао. Преподобни Касијан, иако сав ожалошћен неправедним страдањима свога вољеног оца и учитеља архиепископа Јована, мораде напустити Цариград, и он крете према Риму (404 г.). Полазећи за Рим он доби од цариградског клира и народа писмо за папу Инокентија, у коме се клир и народ жаљаху папи на неправедно прогањање златоустог Светитеља, као што о томе пише Паладије у житију Светог Јована Златоуста. Због ових неправедних прогањања и због кротког подношења свих страдања, преподобни Касијан сматраше и називаше свеблаженог Златоуста мучеником. Дошавши око 405. године у Рим преподобни Касијан предаде папи писмо; и остаде дуже времена у Риму. Видећи његове врлине и мудрост пaпa Инокентије га рукоположи за презвитера. У Риму се преподобни упозна и веома спријатељи са младим ђаконом тамошње Цркве, потоњим папом римским светим Лавом, који преподобног особито уважаваше, и касније се њему обраћаше за савете по питању јереси Несторијеве. Пошто се духовни брат преподобнога Касијана Герман упокоји у Риму, преподобни крену из Рима и дође у своју Галију и настани се у Марсељу (416 г.). Ту основа два манастира, један мушки посвећен св. мученику Виктору, а други женски. Ова два манастира убрзо се развише у велике и славне обитељи, познате надалеко по своме животу и својим светим подвижницима. Ови манастири беху основани и уређени по правилима и обичајима монашког живота на Истоку. Јер преподобни у њих пренесе и засади сво своје пребогато монашко искуство и знање, које марљивошћу пчеле беше скупио на Истоку, нарочито у Египту. О свему овоме брзо дознадоше околни монаси и епископи и мољаху преподобнога да напише правила и опише монашке обичаје које је видео по манастирима Египта и Палестине, и да на прост начин овдашњој братији објасни свети живот светих отаца Палестинских и Египатских. Испуњујући молбе монаха и епископа преподобни најпре написа особито корисну за љубитеље духовног живота књигу, која се зове: "О правилима оштежића и о борби против осам главних страсти"[11]. Затим он написа и већ напред споменуту књигу Разговора Светих. На тај начин, преко ових својих списа преподобни отац наш Касијан пружи тада, а и данас пружа, огромне духовне користи и онима што живе у усамљеничком базмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању, и онима што живе у општежићу. Углед преподобног Касијана у свој Галији, а и у читавој Цркви на Западу, беше веома велики. To ce види и из тога што су се њему обраћали да реши нека питања о вери. Већ смо поменули раније како се њему обратио ђакон римске Цркве Лав, молећи га да изложи веру о оваплоћењу Господњем и побије јерес Несторијеву. Исто тако се преподобном Касијану обраћаху и монаси у Галији по питањима која беху покренута у великом спору између Августина, епископа ипонског у Африци, и јеретика Пелагија. Јеретик Пелагије учио је да се човек може сам спасти својом слободном вољом и својим делима и одрицао првородни грех и пад човеков у рају, а уз то још одрицао и потребу Христовог страдања за нас људе. Против њега устаде и стаде писати споменути епископ ипонски Августин. По његовом учењу: човек је првородним грехом толико дубоко пао да у њему није више остало никаква добра; према томе човек се спасава искључиво благодаћу Божјом, и његова слободна воља ту нема никаквог удела. На питање пак, зашто се онда сви људи не спасавају кад је спасење само дело благодати а не и човекове слободе, Августин је одговарао да је Бог тако од вечности предодредио једне за спасење, а друге за погибао. Умешавши се у ову борбу преподобни Касијан је светоотачки богомудро расуђивао о том питању. Он називаше и сматраше Пелагија јеретиком, али исто тако он не одобраваше ни Августиново погрешно учење које пориче слободну вољу човекову, и које уствари води богохулству, јер окривљује Бога за вечну погибао неких грешника. Од својих преподобних Отаца на Истоку блажени Касијан беше научио, а то и својим монашким искуством потврдио, да је за спасење човека неопходно потребна благодат Божја, али и слободна воља човекова, и намера и подвиг. Јер по речима Светих Отаца, благодат Божја, ако је и благодат (Χαρις = дар), ипак спасава оне који то хоће ("η Χαρις καν Χαρις η, τουςςεθελοντας σωζει"). Taко преподобни отац наш Касијан научи и утврди браћу своју правој вери Светих Отаца, док јеретичко учење Пелагијево би осуђено, а заблуде Августинове одбачене од стране Православне Цркве. Преподобни Касијан беше заиста образац врлина и извор монашког духовног искуства. И кад је ћутао, и кад је говорио, блажени је био наук и савет. Он беше у највећој мери простосрдачан и разборит (διακριτικωτατος), тако да га преподобни и свеблажени Јован Лествичник хвали у својој речи о послушању. Пошто преподобни Касијан на тако свет начин проведе живот, и достиже до потпуног бестрашћа, и заблиста даром пророчким, и у свему се показа велики, отпутова у миру ка Господу, 435 године. И би поштован као светац од свих, и на Истоку и на Западу. Свете мошти његове почивају у њиме основаном манастиру св. мученика Виктора код Марсеља.

Свештеномученик Протерије

Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: "Врати се у град, ја чекам да те узмем". Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

Свети Василије исповедник

Свети Василије исповедник

Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

Свештеномученик Нестор, епископ магидијски

Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

Свети блажени Николај, јуродиви псковски

Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

Песма из Пролога

Две природе Господ споји,
Да их више не раздвоји:
Човечанску и божанску,
Да их више не раздвоји.
Бог и Човек - личност једна
На две стране непосредна.
Богочовек и Спаситељ,
Раздвојеног Сјединитељ,
Вечних тајни Толковатељ,
Царства светих Основатељ.
Бог човеку приђе ближе,
Вечност спусти, време диже,
Христос - труба Светог Тројства,
Христос - тајна чудног Двојства:
Бог истини човек поста.
Доле сиђе, горе оста.
Нити паде нит посрну.
Но телом се заогрну.
To je света љубав чиста.
Љубав вечна. вечно иста:
Малим прстом диже дива,
A за ум је непојмљива.

РАСУЂИВАЊЕ

Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков. сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: "Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви." Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: "Једи, Иванушка, једи!" Љутито му одговори грозни цар: "Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост." Тада му брзо одговори Божји човек: "Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!" Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

РАСУЂИВАЊЕ

Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков. сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: "Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви." Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: "Једи, Иванушка, једи!" Љутито му одговори грозни цар: "Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост." Тада му брзо одговори Божји човек: "Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!" Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА

о храни душевној
Ја сам хлеб Живота (Јов. 6, 48)
Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: "Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну. и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших." Послуша младић старца и поврати се у живот.
Храннмо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.

БЕСЕДА

о храни душевној
Ја сам хлеб Живота (Јов. 6, 48)
Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: "Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну. и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших." Послуша младић старца и поврати се у живот.
Храннмо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.