Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Светотројични храм
Светоуспенски храм

Житија Светих из Жичког пролога

Петак, 14.04. (07.04. по Старом кал.)

Велики петак

Велики петак

Након што га је Јуда издао и што су га током ноћи ухватили, јеврејски првосвештеници и народне старешине предадоше Исуса Понтију Пилату, који опра руке и, док је светина викала: „Распни га, распни“ (Јн. 19, 6), даде да га ишибају и разапну. Онда му обукоше пурпурни огртач, ставише на главу трнов венац и попљуваше. Изнео је свој крст на Голготу, где су га на њега разапели, заједно са два разбојника. „А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина“ (Јн. 19, 25), а од ученика само Јован Богослов. У 3 сата поподне Исус испусти дух свој, а Сунце се помрачи, земља затресе и храмовна завеса исцепа. Тело му узе Јосиф из Ариматеје и положи у гроб.

Св. Марија Египћанка

Св. Марија Египћанка

Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша. За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!" Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима. Отприлике годину дана пред смрт, испричала је свој живот монаху Зосиму Палестинском (могуће из манастира светог Јована, у ком се причестила) који се беше повукао у пустињу ради поста. Када ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га ослови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот. Касније, док се молила, Зосим је виде да стоји изнад површине земље. Пре но што су се растали, она га замоли да јој идуће године за велики четвртак донесе причешће на обалу Јордана. Када Зосима идуће године дође с причешћем, виде је где прелази реку ходајући по води као по суху. Након што ју је причестио, она га замоли да следећег Васкрса дође на исто место где су се прво срели. Зосима је следеће године путовао 20 дана од свог манастира до тог места, на коме је пронађе мртву, и више главе на песку написано: „Погреби, ава Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу божествених тајни". Из овога написа Зосима дозна да је она прошле године оне исте ноћи после прићешћа умрла на удаљеном месту, до кога је он морао путовати 20 дана и да је њено тело није иструлило. Зосима сахрани њено тело уз помоћ лава, који се ту затече. Када се врати у манастир исприча братији повест њенога живота и чудеса која је лично видео. Житије Марије Египћанке је преношено усменом предајом, све док га није записао патријарх Софроније Јерусалимски (634-644). Света Марија Египћанка се у Православној Цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног Поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви светог гроба у Јерусалиму.

Св. Мелитон еп. Сардијски

Св. Мелитон еп. Сардијски у Малој Азији. Знаменити пастир цркве из II столећа. Владајући великом ученошћу он се трудио да сабере све књиге Св. Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се опет да унесе мир у цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако око 170 год. путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, св. Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177 год.

Преп. Прокопије Чех

Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати ман. св. Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. год.

Еванђеља

Еванђеље на Велики петак

 

Мт. 27. 1-61

(Зач. 110).

1. А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвсштеници и старјешине народа против Исуса да га погубе.

2. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.

(Зач. 111).

3. Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама

4. Говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети.

5. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси.

6. А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв.

7. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима.

8. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас.

9. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви;

10. И дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ.

11. А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш.

12. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине, ништа не одговори.

13. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче?

14. И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома.

15. А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће.

16. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву.

17. И када се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа?

18. Јер знађаше да су га из зависти предали.

19. А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега.

20. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе.

21. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву.

22. Рече им Пилат: Шта да чиним са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне!

23. Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне!

24. А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети.

25. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу!

26. Тада им пусти Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да се разапне.

(Зач. 112).

27. Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника.

28. И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач.

29. И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски!

30. И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави.

31. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше да га разапну.

32. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст.

(Зач. 113).

33. И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање,

34. Дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије.

35. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцку.

36. И сјеђаху ондје те га чуваху.

37. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски.

38. Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране.

39. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима

40. И говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са крста!

41. А тако и првосвештеници са књижевницима, старјешинама и фарисејима подсмијевајући се говораху:

42. Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега.

43. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији.

44. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се.

45. А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога.

46. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?

47. А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију.

48. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше.

49. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да га избави.

50. А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух.

51. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде;

52. И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли;

53. И изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима.

54. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији.

55. И ондје бијаху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му.

56. Међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих.

57. А кад би увече, дође човјек богат из Ариматеје, по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов.

58. Овај приступивши Пилату замоли за тијело Исусово. Тада Пилат заповједи да му даду тијело.

59. И узевши Јосиф тијело, зави га у платно чисто.

60. И стави га у свој нови гроб што је био исјекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба, отиде.

61. А ондје бјеше Марија Магдалина и друга Марија, које сјеђаху према гробу.

 

Песма из Пролога

Покајница дивна, самомученица,
Марија се сакри од људскога лица —
О да грешне мене,
Страшћу помрачене,
Страсти су зверови што нам срце ију,
У нама ко змије тајно гнездо вију —
О да грешне мене,
Страшћу разједене!
Но да грешне спасеш ти пострада Христе,
Не гнушај се сада од мене нечисте!
Чуј вопаљ Марије
Од свих најгрешније!
Смилова се Господ, Марију исцели,
Помрачену душу као снег убели
Хвала ти Свеблаги,
Господе предраги!
Суд нечист очисти, златом га позлати,
Напуни га препун Своје благодати —
То је милост права,
Теби, Боже слава!
Па Марија поста Духом обасјана
И к'о ангел Божји снагом опасана,
Силом Твојом, Христе.
Милошћу Пречисте!
Шта мирише тако у страшној пустињи,
Као тамјан красан у храмовној скрињи?
То Марија дише —
Светињом мирише!

РАСУЂИВАЊЕ

За што се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању, где се зна истина, и где самоистицање не само не помаже ништа него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа, ни са светом, ни са ђаволом, ни са самим собом, како се може рачунати у Христове војнике? Како ли тек у Христове сапобеднике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме... И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах, тада видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни".
 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како у гробу лежи мртво тело Онога који је за живота мртве оживљавао;
2. како и против Њега мртвога ври гнев непријатеља Његових;
3. како се ученици Његови закључаше у једној кући страха ради јудејскога.
 

БЕСЕДА

о испуњеном великом пророчанству
Као јагње на заклање вођен би (Ис. 53, 7).
Кроз многа столећа времена прозрео је видовити пророк Исаија страшну жртву на Голготи. Он је видео из даљине Господа Исуса, вођена на заклање као што се јагње води. А јагње се да водити на заклање исто као и на пашу: без одбране, без узнемирености, без злобе. Тако је и Господ Исус ишао на заклање: без одбране, без узнемирености, без злобе. Нити рече: не чините то, људи! Нити упита: зашто то чините са Мном? Нити осуди кога. Нити протествова. Нити се наљути. Нити помисли зла судијама Својим. Кад Га крв обли од трновог венца, Он ћуташе. Кад Му лице би упрљано од пљувања, Он ћуташе. Кад Му крст би тежак уз пут, Он трпљаше. Кад Му болови досадише на крсту, Он се не пожали људима него Оцу. Кад издисаше, Он управи Свој поглед и уздах к небу а не к земљи. Јер извор Његове снаге јесте небо а не земља. Извор Његове утехе у Богу а не у људима. Права домовина Његова Царство небеско а не земаљско. Гле, јагње Божије које узе на се гријехе свијета! То беше први узвик Јована Крститеља, кад опази Господа. И ево сад на Голготи тога пророчанства испуњена: ево, под теретом грехова целога света лежи Јагње Божије заклано и мртво!
О браћо, то је скупа жртва и за наше грехе. Крв тога незлобног и кротког Јагњета намењена је свима вековима и свима поколењима од првог до последњег човека на земљи. Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем времену. Он је оплакао у врту Гетсиманском и нашу злобу, и немоћ и порочност. Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо, браћо, ту неисказано скупу цену којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као људи. Без те жртве — или ако одбацимо ту жртву — вредност нас самих по себи равна се нули, равна се диму без огња, и облаку без светлости.
О Господе несравњиви у милости, помилуј и нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.