Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Светотројични храм
Светоуспенски храм

Житија Светих из Жичког пролога

Среда, 22.02. (15.02. по Старом кал.)

Свети мученик Никифор

Свети мученик Никифор

Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: "Молим те, мучениче Христов", говораше Никифор, "опрости ми ако ти што сагреших!" Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. "О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!" Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: "И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!" Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.

Свештеномученик Петар Дамаскин

О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.

Песма из Пролога

Осам врста знања Дамаскин наброја
За људе духовног u божанског соја:
Прво: знање скорби и свих искушења,
Друго: знање суме својих сагрешења,
Својих сагрешења и Божје доброте.
Tpeћe: знање језе, муке и страхоте,
Пред смрт и у смрти, и по разлучењу,
Кад душа предстане праведном суђењу.
Четврто: познање Христа Спаситеља,
Његовог живота, и свих светитеља,
Светитељских дела, трпљења и речи,
Што ко сребрн-звоно кроз векове јечи.
Пето је познање природних својстава.
Смена и промена физичких појава.
Шесто је познање облика и ствари,
Свих чувствених бића, природних утвари.
Седмо: знање света умног, духовнога,
Ангелског и адског, и доброг и злога.
A осмо је знање — познавање Бога,
Јединог Светога. Крепког, Бесмртнога.
Богословљем ово знање именују
До њега се ретки, ретки узвисују:
Највећа чистота богослову треба,
Јер нечисто срце не стиже до неба.
Дамаскин присвоји седам нижих знања
И до осмог дође, до богопознања.
A осмо се Богом даје и дарује,
Оно нит се учи, нит се заслужује.

РАСУЂИВАЊЕ

Свети Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божјим па вели: "Општи су дарови четири стихије, и све што од њих бива, као и сва дивна и страшна дела Божја, изложена у Божественом Писму. А посебни су они које Бог даде сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине. или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине, или немоћ и неумешност ради покорне смерности... Све ово, иако изгледа супротно јеdно другом, ипак је по намени све врло добро." У закључку вели да смо дужни Богу благодарити за све дарове, а са стрпљењем и надом подносити све недуге и злокључења. Јер све што нам Бог даје или попушта на нас. користи спасењу нашем.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као извор радости и то:
1. у мукама живота, које само Он може заменити радошћу,
2. у ропству страсти, које само Он може заменти радошћу слободе,
3. у смрти, из које нас само Он може васкрснути.

БЕСЕДА

о речи Божјој јачој од смрти
Ко одржи ријеч моју, неће окусити смрти до вијека (Јов. 8, 52)
Ако свећа гори у соби, неће бити таме докле свећа гори и светли. Ако се јело усоли, сачуваће се од кварежи. Ако неко држи реч Христову у души својој, тај држи и со и светлост, и живот пребиваће у њему. Таква душа неће ни потамнети у овом животу нити трулежну смрт окусити.
Ко држи реч Христову у себи, тога држи реч Христова; подржава га она изнутра, и храни, и осветљава, и оживљава. Био он у телу или ван тела, он се осећа подједнако жив од речи Христове. Смрт може одвојити душу му од тела, али не од Христа, то јест од неумирућег вечног живота. Смрт тела даће живоносној души његовој само слободнијег полета у загрљај љубљенога Христа Живодавца.
Али шта значи, браћо, одржати реч Христову у себи? То значи: прво - одржати је у уму своме, мислећи о њој; друго - одржати је у срцу своме, љубећи је; треће - одржати је у вољи својој, испуњујући је на делу, и четврто - одржати је и језиком, јавно је исповедајући кад је потреба за то. Једном речју, одржати реч Христову значи - испунити се њоме и испунити је. Ко тако буде одржао реч Христову, ваистину неће окусити смрт довека.
О Господе наш, Господе јаки, јачи од смрти, даруј нам јачине и разума, да одржимо реч Твоју свету до краја. Да не окусимо смрти, и смрт да не окуси нас - да се не дотакне трулеж душе наше. Милостив нам буди, Господе свемилосни. Теби слава и хвала вавек. Амин.