Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Светотројични храм
Светоуспенски храм

Житија Светих из Жичког пролога

Уторак, 24.01. (17.01. по Старом кал.)

Преподобни Теодосије Велики

Преподобни Теодосије Велики

Први установитељ и устројитељ општежића монашког. Рођен у области Кападокије, у селу Могариаси, од благочестивих родитеља. Као младић посетио Симеона Столпника, који га благослови, и прорече му велику славу духовну. С кадионицом, у коју стави хладно угљевље и тамјан, тражаше Теодосије место где би се настанио и основао манастир, и заустави се онде где се угљевље разгори само од себе. Ту се настани и отпоче подвизавати. Ускоро се сабра око њега много монаха разних језика. Зато он сагради по једну цркву за сваки језик, те се тако истовремено служило и појала слава Божја на грчком, јерменском, грузијском итд. Но у дан причешћа сва братија сабирала се у велику цркву у којој се служило на грчком језику. Трпеза је била заједничка за све, заједничка и сва имовина, заједнички труд, заједничко трпљење а неретко и - гладовање. Теодосије беше узвишени пример живота свима монасима, пример у труду, молитви, посту, бдењу и у свима хришћанским добродетељима. И Бог га обдари даром чудотворства, те могаше болне целити, на даљину се јављати и помагати, зверове укроћавати, будућност прозирати, хлеб и пшеницу умножавати. Беше му молитва на уснама дању и ноћу. Упокоји се мирно у Господу када му беше сто пет година од рођења (529. године).

Блажени Михаил

Блажени Михаил, Христа ради јуродиви. Рус, од рода кнежевског. Прављаше се сулуд да би тако скрио од света врлину своју, и да га људи не би хвалили. Тако припреми себи похвалу пред Богом. Сконча 1453. године у манастиру Клопском, близу Новгорода где му и мошти почивају.

Песма из Пролога

Они што са страхом пред Господом стоје,
Они што се само живог Бога боје,
Они, само они, посведочит могу
Да праведник прима што се моли Богу.
По молитви правој Бог људима твори —
Оном светли зора, ко с' окрене зори.
Тодосије свети својим молитвама
Поможе многима, помаже и нама.
Јер он и сад живи као и некада
И чудеса чини, ко некад, и сада —
Моћ му Господ даде, због његове вере,
И љубави к Богу, љубави без мере,
Тодосије дивни, истине ревнитељ,
Монашког живота чудни устројитељ,
Нек се од нас слави, слављени од Бога,
Сад грађанин славни царства Христовога.

РАСУЂИВАЊЕ

Бити поткупљив, значи не бити хришћанин. Православни Оци Цркве никад се нису дали ни поткупити, ни застрашити. Поткупљивање у стварима вере равна се Јудином издајству Христа за новац; такво поткупљивање било је својствено само неким јеретицима. Када цар Анастасије паде у Евтихијеву јерес, он устаде против опредељења IV Васељенског сабора у Халкидону и хтеде та опредељења обеснажити. Да би придобио знаменитије представнике цркве за себе, он им поче разашиљати разне дарове. Св. Теодосије беше по знаменитости први у свој Палестини. Њему цар посла 30 литара злата на дар, као тобож на потребе манастирске. Разумеде одмах Теодосије да га цар хоћаше тиме поткупити. И како мудро поступи светитељ Божји! Не хте задржати новац за манастир, премда беше у великој нужди, нити га хтеде вратити цару, да не би цара још више озлобио против Православља, него одмах раздаде све то злато у име царево сиромасима. да би том милостињом поткрепио своју молитву Богу за исправку цара и повратак на прави пут.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созорцевам плач Господа Исуса и то:
1. плач и тугу над мртвим Лазаром, као и над судбом Јерусалима,
2. плач и тугу у врту Гетсиманском због људског робовања греху, демону и смрти.

БЕСЕДА

о постепености у духовном развићу
Тврда је храна савршенијех,
који имају осјећања дугијем учењем обучена
за разликовање добра и зла (Јевр. 5, 13—14)
Онi који се хране млечном храном чулног расуђивања не могу лако разликовати добро од зла. Они обично долазе до закључка да су све вере од подједнаке вредности; да је грех неопходна сенка врлине; да је зло уопште неминован пратилац добра. До оваквих погрешних закључака не може доћи прави хришћанин. Јер прави је хришћанин зрео човек, који се не храни млечном храном, који је неповерљив према чулима, који много финије расуђује и прави финије разлике међу вредностима свега онога што јесте и што бива. Хришћанину су, истина, дати јасни упути Откровењем Божјим за разликовање добра и зла, но њему је ипак потребно дуго и трудно учење, да би као савршен могао у сваком даном случају знати шта је добро а шта зло. То његово знање треба да пређе у осећање, да би било поуздано и непогрешно. И добро и зло желе да се косну срца човечјег. Зато човек треба да је извежбан, да осећањем у срцу одмах позна шта му се приближује, онако исто као што се језиком одмах осети слано и неслано, слатко и горко.
Трудимо се, браћо, сваки дан и сваки час, да изоштримо срце своје да би могло разликовати увек добро и зло. Све оно што нам се догађа, ставља нам питање: шта је добро, а шта зло? Управо све што нам се догађа, догађа нам се само зато да бисмо ми могли уочити шта је добро, и определити се за добро. И по сто пута на дан стављамо се ми на таква кушања. Ко има очи да види, нека види.
О Господе човекољубиви, загреј срце наше добром које је од Тебе. И умудри нас, Господе, за разликовање добра од зла. И укрепи нас, Владико, да увек можемо пригрлити добро а одбацити зло, ради славе Твоје, човекољупче, и ради спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.