Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Светотројични храм
Светоуспенски храм

Житија Светих из Жичког пролога

Субота, 24.06. (17.06. по Старом кал.)

Свети Вартоломеј апостол

Свети Вартоломеј апостол

Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

Свети Варнава апостол

Свети Варнава апостол

Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

Празновање иконе "Достојно јест" и чуда које се десило пред њом у време

Празновање иконе

То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада "Достојно јест". Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају," рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Житија Светих

Осамљени инок у ноћи у храму
Молитвом усрдном гони c душе таму,
У том дође монах, ничим необичан
Стаде и он пјети, ко пјенију вичан.
Тада први инок поче „Честнјейшую"
Мајку Божју славећ, мајку Славнјейшую.
Чудни гост му рече o том славопоју:
— Код нас, рече, другче ову песму поју,
Ми не почињемо као ти што поче.
Него са „Достојно", преподобни оче!
И целу му песму „Достојно" изусти,
Инок се стараше да реч не упусти.
— O мој врли брате, сада лакше дишем
Од те твоје песме, дај да је запишем!
Но оловке нема, нема ни хартије.
Храм — место молитве a не писаније!
Тада гост поноћни храм осени крстом
И писати поче по камену прстом.
По камену писа ко по воску меку,
Зачуди се инок овоме човеку.
Ко си? — пита инок необичног госта.
Име ми је Гаврил, то нек ти је доста.
У томе га неста. Инок са ужасом
Архангела позна под монашком расом.
To што он написа, нико не избриса —
Напуни се црква небесног мириса.

РАСУЂИВАЊЕ

Прави пријатељ моли се Богу за пријатеља свога. Прави пријатељ брине сe o спасењу душе пријатеља свога. Одвраћати пријатеља од лажних путева и управљати га на пут истине — то је драгоцено пријатељство. Светитељи Божји најбољи су пријатељи људи. Два младића, Варнава и Павле, били су пријатељи док су заједно ходили у школу Гамалилову. Када Варнава постане хришћанином, он се истрајно и плачевно молио Богу, да и Павлу Бог просветли разум и окрене срце, да би и он постао хришћанином. Често је Варнава говорио Павлу o Христу Господу, но Павле му се ругао и сматрао га заведеним. Господ благи пак није оставио молитве Варнавине без плода. Господ благи јавио се Павлу и обратио га c пута лажи на пут истине. Обраћени Павле тада паде пред ноге свога пријатеља и узвикну: „О Варнаво, учитељу истине, сад сам се уверио, да је истина што си ми o Христу говорио!" Заплака се Варнава од радости и загрли свога пријатеља. Пријатељ спасе душу пријатеља свога усрдном молитвом. да је Варнава успео да постави Павла за цара римског, мање би му учинио него што је молитвом успео да га приведе истини.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење слепо—немог човека (Мат. 12, 22) и то:
1. како Господ исцели човека, слепог и немог,
2. како и моју душу, слепу и нему због удаљености од Христа, може Господ тренутно исцелити, само ако ја приведем ка Господу душу своју.

БЕСЕДА

о господару и робу
Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена (Приче Сол. 13, 24)
Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа, прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве, прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их поправио, уразумио, просветио и спасао.
Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности, неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали прут, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу, издаје господара.
О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.