Рим. 118 зач. (XV, 17-29).
Браћо, имам хвалу у Христу Исусу у ономе што је по Богу; јер се нећу усудити да говорим нешто што Христос није учинио кроза ме ријечју и дјелом за послушност незнабожаца, у сили знакова и чудеса, у сили Духа Божијега; тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим; и тако се старах да ширим јеванђеље, не тамо гдје име Христово бјеше познато, да не зидам на туђем темељу; него као што је писано: Којима се не јави за њега, видјеће: и који нијесу чули, разумјеће. Зато и много пута бијах спријечен да дођем к вама; а сад више немајући мјеста у овим крајевима, а имајући жељу од много година да дођем к вама, кад пођем у Шпанију, доћи ћу вам: јер се надам да ћу вас у пролазу видјети, и ви ћете ме отпратити онамо кад се најприје бар донекле наситим вас. А сад идем у Јерусалим служећи светима. Јер Македонија и Ахаја добровољно одлучише да скупе неки заједнички прилог за сиромахе међу светима у Јерусалиму. Добровољно одлучише, али и дужни су им; јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима, дужни су и они њима у тјелесним потребама послужити. Кад ово, дакле, свршим, и овај им плод предам, поћи ћу у Шпанију преко вас. А знам да кад дођем к вама, доћи ћу у пуноћи благослова јеванђеља Христова.
Мт. 49 зач. (XII, 46 – XIII, 3).
У време оно, говорећу Исусу народу, гле, мати и браћа његова стајаху напољу тражећи да говоре с њиме. И неко му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати. А онога дана, изишавши Исус из куће, сјеђаше крај мора. И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали. И казиваше им много у причама.