Дап. 11 зач. (IV, 13-22).
У дане оне, видећи Јудеји смелост Петрову и Јованову, и знајући да су људи неуки и прости, дивљаху се, а препознаше их и да су били са Исусом, но гледајући исцељеног човека где стоји с њима, не могаху ништа рећи против. Онда им заповедише да изиђу напоље из Синедриона, па се саветоваху међу собом, говорећи: Шта ћемо чинити овим људима? Јер знаменито чудо што се догоди кроз њих очигледно је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо порећи. Али да се не би даље ширило по народу, да им строго запретимо да никоме од људи више не говоре о Имену овоме. И дозвавши их заповедише им да ништа не говоре нити уче о Имену Исусову. А Петар и Јован одговарајући им рекоше: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо. А они запретивши им отпустише их, не налазећи ништа како би их мучили, и то због народа; јер сви хваљаху Бога за оно што се догодило. Јер више од четрдесет година беше ономе човеку, на коме се догоди ово чудо оздрављења.
Јн. 15 зач. (V, 17-24).
Рече Господ дошавпим Му Јудејима: Отац мој до сада дела, и ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше својим Оцем градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини, то исто чини и Син; јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да се ви чудите. Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину. Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао. Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.
