Рим. 113 зач. (XIV, 6-9).
Браћо, који разликује дане, Господу разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује. Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе и благодари Богу. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи: Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима.
Мт. 64 зач. (XV, 32-39).
У вријеме оно, Исус дозвавши ученике своје рече: Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести; а нисам рад отпустити их гладне да не малакшу на путу. И рекоше му ученици његови: Откуда нам у пустињи толико хљеба да се насити толики народ? И рече им Исус: Колико хљебова имате? А они рекоше: седам, и мало рибица. И заповједи народу да посједају по земљи. И узевши оних седам хљебова и рибе, и заблагодаривши, преломи и даде ученицима својим, а ученици народу. И једоше сви и наситише се; и накупише комада што претече седам котарица пуних. А оних што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и дјеце. И отпустивши народ, уђе у лађу и дође у крајеве магдалске.
