Храм Успења Пресвете Богородице у Цириху

Српска православна црква

Serbisch-Orthodoxe Kirche

Читање из Светог Писма – Субота седма по Васкрсу – Духовске задушнице

Дап. 51 зач. (XXVIII, 1-31).

У дане оне, кад се избавише с лађе који бијаху с Павлом, тада сазнадоше да се острво зове Малта. А мјештани нам указиваху не мало човјекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изиђе змија од врућине и уједе га за руку. А када видјеше мјештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај човјек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи. А он отресе змију у ватру, и не претрпје никакво зло. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но кад задуго чекаше, и видјеше да му ништа зло не би, промијенише се и говораху да је он бог. Око мјеста пак онога бијаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана. А догоди се да отац Публијев имаше грозницу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцијели га. Када се пак то догоди, и други на острву који бијаху болесни долажаху, и исцјељиваху се. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно. А послије три мјесеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура. И допловивши у Сиракусу, остасмо ондје три дана. А оданде обилазно приспјесмо у Ригију; и после једнога дана, када дуну југо дођосмо други дан у Потиоле. Ондје нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим. И тамошња браћа, начувши за нас, изиђоше нам у сусрет до Апијева трга и Три крчме. И кад их видје Павле, заблагодари Богу и охрабри се. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али Павлу се допусти да живи засебно с војником који га чуваше. Послије пак три дана сазва Павле прваке јудејске. И кад се они скупише, говораше им: Људи браћо, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима. Они пак испитавши ме, хтједоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна смртна кривица. Али кад се Јудејци успротивише, био сам принуђен да се позовем на ћесара, не као да бих имао свој народ за нешто оптужити. Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце. А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње. И одредивши му дан, дођоше многи код њега у стан; њима је излагао свједочећи о Царству Божијем од јутра до мрака и увјеравајући их о Исусу из Закона Мојсејева и из Пророка. И једни вјероваху ономе што он говораше, а други не вјероваху. А будући несагласни међу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече једну ријеч: Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим, говорећи: Иди народу овоме и реци: Ушима ћете чути и нећете разумјети, и очима ћете гледати и нећете видјети. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим. Нека вам је, дакле, на знање да се незнабошцима посла ово спасење Божије; они ће и чути. И кад он ово рече, отидоше Јудејци препирући се много међу собом. А Павле остаде пуне двије године у своме изнајмљеном стану, и примаше све који му долажаху, проповиједајући Царство Божије, и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смјелошћу и неометано.

Јн. 67 зач. (XXI, 15-25).

У време оно, јави се Исус ученицима Својим уставши из мртвих, и рече Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за мном! А Петар осврнувши се видје гдје за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса његова и рече: Господе, ко је тај који ће те издати? Видјевши Петар овога, рече Исусу: Господе, а шта ће овај? Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном. Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети; али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито свједочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.

За упокој:

1 Кор. 163 зач. (XV, 47-57).

Браћо, први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога. А ово кажем, браћо, да тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега, нити распадљивост насљеђује нераспадљивост. Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити, уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Побједа прождрије смрт. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа? А жалац је смрти гријех, а сила је гријеха закон. А Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа.

Јн. 21 зач. (VI, 35-39).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље. Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан.

Повезано

Пријавите се

Унесите вашу е-мејл адресу и шифру ако сте већ направили профил.

Заборавио сам лозинку?
Ако још увек немате налог, морате га најпре направити:

Ова веб-страница користи колачиће (енгл. cookies) ради побољшања њеног рада. Коришћењем ове веб-странице, прихватате да сте сагласни са условима заштите података.

Направите профил

Унесите податке како бисте направили свој профил.

Проверите вашу е-мејл пошту – и кликните на линк који смо вам послали. Ваш налог ће бити активан тек када потврдите вашу е-мејл адресу!