Рим. 104 зач. (X, 11 – XI, 2).
Браћо, Писмо говори: Сваки који вјерује у Њега неће се постидјети. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају. Јер сваки који призове Име Господње биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро! Али сви не послушаше Јеванђеље; јер Исаија говори: Господе, ко вјерова проповиједи нашој? И тако вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије. Али велим: Зар не чуше? Свакако: По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене ријечи њихове. Него велим: Зар не разумје Израиљ? Први Мојсеј говори: Ја ћу вас на суревњивост покренути кроз оне који нису народ, неразумним народом расрдићу вас. А Исаија говори смјело: Нађоше ме који ме не траже, јавих се онима који не питају за мене. А Израиљу говори: Ваздан пружах руке своје према народу непослушном и бунтовном. И кажем, дакле: Зар Бог одбаци народ свој? Никако! Јер сам и ја Израиљац, од сјемена Авраамова, од племена Венијаминова. Не одбаци Бог народ свој, који унапријед позна.
Мт. 41 зач. (XI, 16-20).
Рече Господ: са киме ћу упоредити род овај? Сличан је дјеци која сједе по трговима и довикују друговима својим говорећи: Свирасмо вам, и не играсте; нарицасмо вам, и не ридасте. Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: ђаво је у њему. Дође Син Човјечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човјека изјелице и винопије, друга цариницима и грјешницима. И би оправдана премудрост од дјеце њезине. Тада поче Исус корити градове у којима су се догодила многа чудеса његова, што се не покајаше.
