Расуђивање

Како су свети људи и свете жене умели мудро руковати богатством! Како су они земаљским благом вешто куповали вечна блага небеска! O како су они мало, мало ценили блага земаљска сама по себи! Kao прашину и дим! Када св. Меланија похађаше свете оце пустињаке у Мисиру c намером, да им учини неку новчану помоћ, запрепасти се видећи њихово крајње презирање имања и богатства. Тако посети она некога пустињака Ефестиона, и не виде у његовој колиби ништа осим асуре, суда за воду, мало суха хлеба и једне сланице. Знајући унапред, да старац неће хтети примити злата од ње, она уграби прилику и завуче у со у сланици неколико златника. Но када она беше на обратном путу чу, старца где трчи за њом и иза свег гласа виче да стане. Она стаде. Старац држаше на длану златнике и пружаше их Меланији говорећи: „Мени је ово непотребно, узми себи своје!“ Меланија му рече: „Ако је теби непотребно, подај другоме.“ „У овоме месту“, одговори он, „нико тога ни за што не потребује.“ Када Меланија не хте примити злато, старац замахну руком и баци златнике у реку, па се врати у своју келију.
У време куге у Цариграду нареди цар, да се сваки кужан одмах баца у море. Св. Зотик откупљиваше кужне и ношаше их у свој дом, и тамо их неговаше. Кад му неста новаца, он оде цару и затражи новаца, да купи за цара драгоценог бисера. Цар му даде, a он c тим новцем и даље куповаше кужне људе и неговаше их. Једнога дана упита цар Зотика за обећани бисер, a Зотик га одведе и показа му кужне људе у свом дому и рече: „Ово су, царе, живи бисери, које стекох трудом и новцем за спасење твоје.“ Разјарени цар осуди Зотика на смрт. Но Зотик пређе у вечни живот, a цар оста да испашта и каје свој грех.