Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Светотројични храм
Светоуспенски храм

Вести

20.8.2018.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЦИРИШКИМ ХРАМОВИМА

ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЦИРИШКИМ ХРАМОВИМА

Ове године је Преображење било у недељу тако да су сви храмови били испуњени верним народом. Тако је било у Светотројичном и Светоуспенском храму у Цириху. Служили су у Светотројиччном храму протојереј Бранимир Петковић, старешина храма и архимандрит Козма Бихл. У светоуспенском храму су служили протојереји-ставрофори Симеун Продановић и Мирослав Симијоновић. У оба храма се велики број верника причестио а након заамвоне молитве је било освећење грожђа и осталих плодова које су људи донели из својих башта. Данас је такође прочитана молитва деци за почетак школске године која почиње у кантону Цириху од понедељка, 20. августа.

Након литургије су чланице Кола српских сестара приредиле послужење за народ.

 

Преображење Господа Исуса Христа

Историјат

Празник је посвећен успомени на догађај из живота Господа Исуса Христа описан у 17. глави Еванђеља по Матеју. Господ се попео на гору Тавор са својим ученицима: Петром, Јаковим и Јованом. У ноћној тишини се преобразио и показао ученицима "делић својег Божанства" - неописиву Божанску светлост док је Господ разговарао са старозаветним пророцима Мојсијем и Илијом.

Овај празник се прво празнично неговао у Јерусалиму у току 6. века. Већ почетком 8. века је прихваћен од православних хришћана на истоку. На западу се овај празник прихвата у току средњег века а званично улази у календар светих 1456. године, када су мађарски крсташи са Србима одбранили Београд од турске војске.

Најстарија очувана представа овог празника Преображења Господњег потиче из прве половине 6. века у мозаик техници у манастиру Св. Екатарине на Синају који је саградио Св. цар Јустинијан, рођен на територији данашње јужне Србије код села Прекопчелица, општина Лебане.

 

Тумачење празника

По црквеном предању, место преображења Господњег је била гора Тавор. Господ одабира само три ученика: Петра - оличење вере; Јакова - оличење наде и Јована - оличење љубави. Са њима се Господ пење на врх горе. Свако пењање је напорно за тело, али тај напор тела у човеку такође ствара радост и жељу за још већим узношењем ка висинама живота. У духовном смислу ово пењање симболизује напор душе и тела у уздизању у тајне царства небеског. Тај напор је блажен за човека ако се за ту врсту „алпинизма" духовно припреми: вером, надом и љубављу - врлинама св. Апостола: Петра, Јакова и Јована. Ипак, ови апостоли нису могли да виде Господа у Његовој слави! Заклонили су своје очи и пали на земљу. Тиме су и савременом човеку указали да ни велики апостоли, гледајући оваплоћеног Господа, нису могли да виде Његову божанску славу обичним очима.

Овај празник нас упућује на размишљање о следећим стварима:

Без труда, напора и успињања које у животу прате врлине: вера, нада и љубав човек није у стању да види/осети благодат и лепоту Божију у свом животу. Осећај присуства Божијег развија у човеку свест о потреби покајања, кориговања сопствених навика како би чистије видео тајне Богопознања. Тек у тој чистоти кроз покајање, развија се у човеку - боготражитељу осећај присуства Божије лепоте која га умирује а коју је сам апостол Петар осетио рекавши: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији (Мт. 17, 4).

 

Обичаји везани за овај празник

У старозаветној традицији, јеврејски народ је на Педесетницу благодарио Богу на приносе у пољима. У античко доба су многобожачки народи крајем лета приносили боговима жртве као благодарност за род у години. Ови празници су били пропраћени разним играма и забавама које су биле у сукобу са хришћанским моралом. Да би се избегли ти непристојни обичаји, Црква је увела у праксу да се о празнику Преобразења освећују сазрели плодови и на тај начин благодарили Господу на свему што је подарио људима те године. У цркву се доносе плодови, посебно грожђе са имања које свештеници освећују.

Овакво благодарење такође постоји на западу, али се оно прославља почетком септембра. Разлог што јеврејски народ на Педесетницу благодари Господу на плодовима земље, византинци у августу а латини у септембру, јесте у томе што су плодови на истоку раније сазревали него што је то случај на западу. Оно што спаја античке и старозаветне обичаје са хришћанском традицијом јесте да се благодари Богу на плодовима које нам је земља пружила.

У савременом свету ланаца огромних продавница прехрамбених производа, људи су изгубили осећај о бризи за припрему залиха хране у току зимског периода. Црква је једина институција која још увек негује традицију благодарења Богу за плодове које ће у јесењем периоду припремати за влажну, хладну и непредвидиву зиму. Да би ти плодови били корисни и у току хладне зиме, плодови се "преобразују" и постају зимница која се користи у зимске - мрачне дане, као што је и Господ својим светлим преображењем сачувао своје ученике од хладноће и мрака овог света.