Храм Успења Пресвете Богородице у Цириху

Српска православна црква

Serbisch-Orthodoxe Kirche

Житија светих из Охридског Пролога

Петак, 21.06
09:00 ЈУТРЕЊЕ
18:00 Вечерње

Свети Јефрем, патријарх антиохијски

У време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију, порушену земљотресом и огњем, одреди цар војводу Јефрема, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник, и нико не знаде, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна, да је епископ и прорече Јефрему, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте, чистоте, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје.

Преподобни Зосим Финикијски

Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.

Свети великомученик Теодор Стратилат

Овај светитељ празнује се (в. 8. фебруар), и тамо је његово житије описано, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје“, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на дувару и трагове од стинуле крви.

Читање из Светог Писма – Петак седми по Васкрсу

Дап. 50 зач. (XXVII, 1-44).

У дане оне, како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намјером да пловимо у азијска мјеста, отиснусмо се; с нама бјеше Аристарх, Македонац из Солуна. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човјекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто вјетрови бијаху супротни. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску. И ондје нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне. И с муком пловећи поред обале приспјесмо у неко мјесто које се зове Добра пристаништа, близу којега бјеше град Ласеја. Па како прође доста времена и већ пловљење не бјеше без опасности, јер и пост већ бјеше прошао, савјетоваше Павле, говорећи им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, него и за животе наше. Али капетан више вјерова кормилару и власнику лађе, неголи Павловим ријечима. А пошто пристаниште не бјеше згодно за зимовник, савјетоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које гледа према југозападу и сјеверозападу. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита. Али не задуго по том дуну насупрот њему буран вјетар који се зове сјевероисточњак. И кад захвати лађу и она се не могаше вјетру противити, препустисмо се валовима да нас носе. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац, који извукавши, употријебише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре. И трећег дана својим рукама избацисмо алат лађарски. А кад се ни сунце ни звјезде за много дана не појавише, и бура не мала навали, бијаше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету. И ево сада вам савјетујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чији јесам и коме служим, говорећи: Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом. Зато, људи, будите расположени, јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи. И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измјерише и нађоше петнаест хвати. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стијене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан. А кад лађари гледаху да побјегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамца да спусте котве, рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише га те паде. А још прије свитања дана, мољаше Павле све да једу говорећи: Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с главе. И рекавши ово, узе хљеб, и заблагодари Богу пред свима и преломивши, стаде јести. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну. А у лађи бијаше нас душа свега двјеста седамдесет и шест. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са пјесковитом обалом, на коју ријешише, ако буде могуће, да извуку лађу. И одвезавши котве пустише у море, и одријешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према вјетру управише обали. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намјеру и заповједи онима који могу пливати да први искоче и изиђу на земљу, а остали, једни на даскама, а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу. 

Јн. 57 зач. (XVII, 18-26).

У време оно, узведе Исус очи Своје на небо и рече: као што Ти мене, Оче, посла у свијет, и Ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао. И славу коју си ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си Ми дао буду са мном гдје сам Ја, да гледају славу Моју коју си ми дао, јер си Ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет Тебе не позна, а ја Те познах, и ови познаше да си Ме Ти послао. И ја им објавих Име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима.

Расуђивање

Страх у страдању и страх од нестрадања. To je један исти страх, и он означава бојазан духовна човека, да ли се Бог није удаљио од њега. Када је света Катарина претрпела многе и тешке муке, јави joj се Господ, и она Га упита: „Где си био Господе досад, да ме утешиш у толиким страдањима?“ A Господ joj одговори: „Овде сам ја био, у твом срцу.“
Но не мањи страх може да наиђе на духовна човека, када дуго на њ не наилазе страдања. Ушао инок у једну цркву у Александрији, и видео неку жену како клечи пред иконом Спаситељевом и c плачем вапије ка Господу: „Оставио си ме, Господе, помилуј ме, Милостиви!“ После молитве упита инок жену: „Ко те је увредио, да се тако горко жалиш Богу?“ одговори жена: „До сада ме нико није увредио; и баш зато ја и плачем, јер ме је Бог оставио и за три године никаквим страдањем није ме посетио. За ово време нити сам ја боловала, нити син мој, нити ми је ишта од домаће живине пропало.“

Созерцање

Да созерцавам чудесно исцелење двојице слепаца (Мат. 9, 27) и то:
1. како слепци вапијаху ка Господу, да би им отворио очи,
2. како се Господ дохвати очију њихових и учини им по вери, и они прогледаше,
3. како и моју слепу душу може Господ додирнути и духовни ми вид повратити, ако c вером к Њему вапијем.

Беседа: о Цару над царевима

Мном цареви царују, и владаоци постављају правду. Мном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске. Ја љубим оне који мене љубе. (Приче Сол. 8, 15-17)

Да не помисли цар, да својом силом и мудрошћу царује, јер ће поруган бити од безсилних и безумних. Да не помисли владар, да по својој памети и вољи правду поставља међу људима, да не помисли лудост, смешну и за децу. Да не помисле кнезови и поглавари и судије, да владају по нечијој вољи и милости мимо Божје воље и милости, јер ће се угрувати до смрти на поледици, којим се клизају сви они што Бога заборављају.
Ја љубим оне који мене љубе, говори Господ. То Господ говори на првом месту царевима и кнезовима и судијама људским. Јер ако они љубе Господа, мили су Господу веома. Ако они љубе Господа, љубиће Га и народи, над којима они владају и суде. А ако народи љубе Господа, љубиће и своје цареве и кнезове и судије.
Уколико је један човек уздигнут влашћу и чашћу над људима, утолико треба да је ближи Богу од људи над којима је уздигнут.
О браћо моја, Господ се распео за нас на крсту, и тиме је показао Своју љубав према нама. Онај који се распео за нас, ваистину више нас љуби од онога, ко се само весели с нама за трпезом. Па кад љубимо толико своје пријатеље око трпезе, како да не љубимо Онога, ко се из љубави према нама распео на крсту!
О Господе благословени, отвори нам вид духовни, да бисмо видели сву неизмерну дубину љубави Твоје, и да бисмо се и ми разгорели љубављу према Теби! Теби слава и хвала вавек. Амин

Пријавите се

Унесите вашу е-мејл адресу и шифру ако сте већ направили профил.

Заборавио сам лозинку?
Ако још увек немате налог, морате га најпре направити:

Ова веб-страница користи колачиће (енгл. cookies) ради побољшања њеног рада. Коришћењем ове веб-странице, прихватате да сте сагласни са условима заштите података.

Направите профил

Унесите податке како бисте направили свој профил.

Проверите вашу е-мејл пошту – и кликните на линк који смо вам послали. Ваш налог ће бити активан тек када потврдите вашу е-мејл адресу!