Мисирац родом и ученик св. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат, да могаше исцељивати болеснике, изгонити нечисте духове, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости, 429 год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем.“ Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?“ Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу, иступи из света, одели се од земље, остави твар, приступи ка Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном.“ Монах питао Сисоја: како достићи смерност?“ Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе, тиме задобија смерност.“ Амон се жалио Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога.“