Храм Успења Пресвете Богородице у Цириху

Српска православна црква

Serbisch-Orthodoxe Kirche

Житија светих из Охридског Пролога

Понедељак, 23.12

Свети мученици Мина, Ермоген и Евграф

И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; „И ја сам хришћанин!“ Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.

Преподобна Ангелина и свети Јован деспот

Ћерка кнеза албанскога Ђорђа Скендербега и жена Стефана, деспота српског, сина Ђурђевог. Трпела изгнанство са својим мужем и делила с њим сваку горчину живота како у Србији тако и у Албанији и Италији. Васпитала своје синове, Максима и Јована, у правом хришћанском духу. По смрти свога мужа замонашила се и предала сва молитви, делима милосрђа и зидању и оправљању светих храмова. Верна супруга, изврсна мајка и савршена хришћанка, она је у истини заслужила назив „Мајка Ангелина“, како је народ и сада назива. Чудотворне мошти њене почивају са моштима њеног праведног мужа Стефана и посвећених синова, Максима и Јована, у манастиру Крушедолу (уколико нису од Турака уништене). Упокојила се почетком XVI века и прешла у царство бесмртно (в. 30. јул).

Свети мученик Гемел

Честан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту, чу се глас с неба: „Блажен си ти, Гемеле!“

Преподобни Тома Дефуркин

Велики испосник, победник демона и прозорљивац. Цар Лав Мудри написао му писмо, а он одговори и не отварајући писма царева. Упокојио се у Господу у дубокој старости у IX веку.

Свети Максим, Ангелина, Јован и Стефан Бранковић 

Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.

Свети Јован Бранковић 

Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге. Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се „живи бес у утроби ваљаше“, како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована. Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

Расуђивање

На безброј начина Господ Живи зна да милује и да кара, да избавља верне од напасти, да обраћа неверне у верне, и да кажњава непоправиме гонитеље вере. Када опаки Максимин погуби дивне мученике Христове, Мину, Ермогена и Евграфа, седе у лађу и крете из Александрије са својом свитом за Цариград. Но наједанпут ослепи очима, будући и раније слеп душом и умом, поче се жалити својима, како га неке невидљиве руке страшно шибају. Ускоро потом зло и сконча као што је зло и живео. У време св. Амвросија десио се и овакав случај: царица Јустина, јереткиња, беше наговорила некога Јевтимија, властелина из Милана, да некако ухвати омрзнутог joj епископа и одведе далеко негде у прогонство. Taj Јевтимије спреми кола и настани се у једној кући близу цркве, да би лакше могао Амвросија увребати сама и у колима одвести. И баш онога дана када је он удесио и припремио све, да Амвросија ухвати, дође наредба царева, да се Јевтимије због неког недела одмах отера у прогонство. Тога дана војници дођоше, везаше зломишљеника и одведоше га у прогонство у оним истим колима, која он беше спремио за изгнање Амвросијево. Другом приликом уђе неки аријанац у храм, у коме служаше св. Амвросије, c намером, да из његових уста чује штогод за што би га могао оптужити. Погледавши, тај јеретик виде светитеља Божјег како поучава народ, и виде крај њега ангела светла, како му шапће речи у ухо. Устраши се од тога веома, застиде самога сeбe, одбаци јерес, и врати се у Православље.

Созерцање

Да созерцавам потоп света (Постања 7) и то:
1. како пре него вода потопи свет беше потоп неваљалства у свету,
2. како дуготрпељиви Бог пусти потоп због греха људских, и како вода потопи сву земљу.

Беседа: о Авраму

Ја сам земља и пепео. (Постања 18, 27)

Ово су речи, које праведни Аврам изрече за себе. Смешни су они људи, браћо, који се погорде због своје дружбе са земаљским кнежевима и великашима, те почну о себи високо мислити. Аврам се удостојио разговарати с Царем вечним и свемоћним, па ипак је остао непоколебљив у смерности својој називајући себе земљом и пепелом. Ко беше овај Аврам, да се удостоји толиког благоволења Божјег за живота, и похвале по смрти и од апостола (Гал, 3; Јевр. 11) и чак од самог Господа Христа (Лк. 16, 22; Јов. 8, 39)? Сељак, који је имао све врлине, живећи у свему по закону Божјем. Човек са тврдом вером у Бога, правдољубив, гостољубив, милосрдан, храбар, послушан, чист и смеран. Нарочито се пак прослави Аврам вером, силном вером. Сто година беше Авраму, када му Бог рече, да ће му жена, дотле бездетна, родити сина, и он поверова. И још док Сара не роди Исака, рече Бог Авраму: учинићу семе твоје као песак на земљи (Пост. 13, 16). И Аврам поверова и не посумња. А кад се роди Авраму јединац син, нареди му Бог, кушајући га, да тога јединца свог принесе на жртву, што Аврам би готов да учини, да га Бог не одврати у последњем часу. Толико беше овај дивни муж веран и послушан Богу. Зато га благослови Бог и учини славним на земљи и на небу.
Благо онима, браћо, који без размишљања верују Богу и испуњују свете заповести Његове. Благослов Божји пратиће их у обадва света.
О благословени Створитељу наш, благослови и нас грешне и уврсти нас у избране Твоје, који имају део са Аврамом у Царству Твом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Пријавите се

Унесите вашу е-мејл адресу и шифру ако сте већ направили профил.

Заборавио сам лозинку?
Ако још увек немате налог, морате га најпре направити:

Ова веб-страница користи колачиће (енгл. cookies) ради побољшања њеног рада. Коришћењем ове веб-странице, прихватате да сте сагласни са условима заштите података.

Направите профил

Унесите податке како бисте направили свој профил.

Проверите вашу е-мејл пошту – и кликните на линк који смо вам послали. Ваш налог ће бити активан тек када потврдите вашу е-мејл адресу!