Дап. 50 зач. (XXVII, 1-44).
У дане оне, како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намјером да пловимо у азијска мјеста, отиснусмо се; с нама бјеше Аристарх, Македонац из Солуна. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човјекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто вјетрови бијаху супротни. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску. И ондје нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне. И с муком пловећи поред обале приспјесмо у неко мјесто које се зове Добра пристаништа, близу којега бјеше град Ласеја. Па како прође доста времена и већ пловљење не бјеше без опасности, јер и пост већ бјеше прошао, савјетоваше Павле, говорећи им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, него и за животе наше. Али капетан више вјерова кормилару и власнику лађе, неголи Павловим ријечима. А пошто пристаниште не бјеше згодно за зимовник, савјетоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које гледа према југозападу и сјеверозападу. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита. Али не задуго по том дуну насупрот њему буран вјетар који се зове сјевероисточњак. И кад захвати лађу и она се не могаше вјетру противити, препустисмо се валовима да нас носе. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац, који извукавши, употријебише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре. И трећег дана својим рукама избацисмо алат лађарски. А кад се ни сунце ни звјезде за много дана не појавише, и бура не мала навали, бијаше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету. И ево сада вам савјетујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чији јесам и коме служим, говорећи: Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом. Зато, људи, будите расположени, јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи. И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измјерише и нађоше петнаест хвати. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стијене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан. А кад лађари гледаху да побјегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамца да спусте котве, рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише га те паде. А још прије свитања дана, мољаше Павле све да једу говорећи: Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с главе. И рекавши ово, узе хљеб, и заблагодари Богу пред свима и преломивши, стаде јести. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну. А у лађи бијаше нас душа свега двјеста седамдесет и шест. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са пјесковитом обалом, на коју ријешише, ако буде могуће, да извуку лађу. И одвезавши котве пустише у море, и одријешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према вјетру управише обали. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намјеру и заповједи онима који могу пливати да први искоче и изиђу на земљу, а остали, једни на даскама, а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу.
Јн. 57 зач. (XVII, 18-26).
У време оно, узведе Исус очи Своје на небо и рече: као што Ти мене, Оче, посла у свијет, и Ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао. И славу коју си ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си Ми дао буду са мном гдје сам Ја, да гледају славу Моју коју си ми дао, јер си Ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет Тебе не позна, а ја Те познах, и ови познаше да си Ме Ти послао. И ја им објавих Име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима.
