Помаже Бог оче Мирославе, Опростите што се овако обраћам. Али имам једно питање. Наиме, 17. марта сам позвана на свадбу у Србији, а пошто је то у току поста, нисам сигурна да ли да одбијем или да прихватим? И како се понашати при јелу, пошто ће трпеза сигурно бити мрсна. Молим вас за савет и хвала унапред. Поздрав у Христу, М...

---

Бог Вам помогао М…,

Није уобичајено за нас верујуће хришћане да у току васкршњег поста правимо свадбе и весеља са мрсном храном. Није ми намера да приступам таквом случају конзервативно, али несмемо бити ни либерални јер се ради о једној хришћанској породици у Србији. Да сте позвани од једне кинеске, индијске или муслиманске породице на свадбу, који не познају традицију православног поста, могао бих да разумем снисходљивост. Православна породица која организује венчање у току поста, сигурно нема у плану црквено венчање... Понекад је потребно да учтиво, достојанствено, али искрено покажемо нашим ближњима да таква пракса није на свом месту. 

Чак је и природа устројена са неким поретком који ми разумемо и поштујемо. Њива се не оре у току зиме, младица парадајза се не сади у јануару, већ у мају, после Св. Георгија. Јабуке се не беру у априлу када дрво процвета већ крајем лета, и тд. Тако и по питању свадбе, наши стари су знали када је време а када није за овај велики дан у животу. Млађе генерације требамо да подучавамо да о тим стварима воде рачуна јер многи проблеми у животу су плод сопствене немарности.

Срдачан поздрав у Господу,
о. Мирослав

 

Здраво, Имам једно кратко питање, надам се да ћете ми одговорити - зашто се у Светом писму не спомиње Божије име? Јер ми имамо сви имена и Он би требало да има своје име и ако га има зашто га не користимо?

---

Помаже Бог поштовани С…

Хвала Вам на овом веома занимљивом питању. У ово време пандемије и свих размишљања о Корона вирусу, питање о Богу је заиста светли тренутак у овом дану.

Име Божије би требало непрестано да помињемо! Посебно када се поздрављамо, или када једни другима пишемо, ми православни помињемо име Божије речима: Помаже Бог – Бог ти помого. 

Име Божије се често спомиње у Светом писму. Питање је шта ми подразумевамо под појмом: БОГ?

У Старом завету имамо три имена која указују на Бога: Елохим, ЈХВХ - Јахве и Адонаи.  

Префикс ЕЛохим – АЛах и слични у семитским и сродним блискоисточним језицима указује на небеску, Божанску СИЛУ, коју ми у словенским језицима изговарамо: БОГ, у грчком: ТЕОС, у латинском и савременим сродним језицима: DEUS, у германским језицима: GOTT, или енглеском: GOD.

Друго име је ЈХВХ – Јахве – Јеховах. Јеврејски народ у Старом завету није узимао узалуд име Божије па је користио овај термин, тетраграм: ЈХВХ који указује на Превишњег Бога ”Који Јесте”, ”Који Постоји”, ”Који Бива-Бивствује” – намерно пишем великим словима. Једна хришћанска протестантска група људи у Америци, на челу са Чарлс Тазе Раселом у 19. веку је основала заједницу Јеховиних сведока јер сматрају да је то име Божије. Научници који проучавају Библију, слажу се да је ЈХВХ једно од ова три имена која указују на Бога (T. D. Alexander & D.W. Backer (Ed.), Dictionary oft he Old Testament Pentateuch, IVP Academic, Downes Grove (Chicago) Ill, 2003, стр. 359-367)

Трећи израз: АДОНАИ, можемо превести као: Господ – Онај који господари нашим животима и светом у коме живимо.

Нови завет је писан на грчком језику и ту налазимо углавном изразе: ТЕОС – Бог, и КИРИОС – Господ, поред осталих атрибута који указују на Небеско Божанство. 

Важно је да знате да БОГ у словенским језицима означава име ”Онога Који Јесте” а који се тако представио Мојсију на Синају. Појам БОГ само указује на неописиво Биће ванвременске интелигенције, које општи са нама логиком Љубави и које ми само кроз љубав можемо да осетимо, али никако да спознамо ко је заправо ОН – неописива, ванвременска сила Љубави! 

Надам се да сам могао унеколико да објасним Ваше питање.

Срдачан поздрав,
О. Мирослав

Помаже Бог оче Ја славим Св. Аранђела (Св. архангела Михаила). Неки причају да се не ваља правити жито за моју славу. Је ли то тачно?

---

Бог вам помогао Р...

Наш Патријарх Павле је у својој другој књизи «Да нам буду јаснија нека питања наше вере» стр. 56-63, лепо објаснио исправност праксе да се жито - кољиво - спрема на празник Св. архангела Михаила као и на празник Св. Илије. Ја ћу вам само укратко изложити мишљење нашег Патријарха по овом питању.

У неким крајевима постоји обичај да се жито - кољиво - не спрема на празник горе поменутих слава, јер је Св. архангел Михаило бесмртни анђео, а Св. Илија није умро већ је узнешен на небо. Кољиво се спрема не за свете који су «умрли», већ како се у самој молитви за освећење кољива свештеник моли, да се кољиво приноси «у твоју славу», мислећи на Бога, «у част и спомен светог (изговара се име славе породице), и у помен оних који умреше у благочестивој вери. Онима који ово спремише и спомен врше, испуни, Благи, све молбе њихове на (њихово) спасење и да окусе твоја вечна добра...» Требник, стр. 406.

Ово је најбитнији део молитве у којој се открива смисао припремања кољива за Крсну славу. Крсна слава са славским колачем и кољивом се приноси Бога ради и у част крсног светога као заштитника породице. Том приликом, када се освећује кољиво и спомиње Крсна слава, такође се помињу они у породици «који умреше у благочестивој вери», а који су пре нас славили, очували и нама пренели Крсну славу. Тиме показујемо саборност и заједницу између Бога, светих, наших предака, нас и наших потомака «у благочестивој вери». Кувана пшеница - кољиво - није симбол смрти, већ живота оних који су живели и који сада живе «у благочестивој вери» са Богом и својом Крсном славом.

Из тог разлога, ако желите, слободно припремите кољиво, јер се тиме нећете огрешити о прописе Православне цркве.

Ваш у Господу о. Мирослав

Помаже Бог о. Мирославе шта мислите о сатанском броју који се намеће данашњем човеку преко картица и разних енигматичних кодова и о екуменизму? С поштовањем, Ђ...

---

Ђаво не мирује и чини своје пакости како би нас од Господа одвојио. Његову лукавост ми не можемо докучити и у њу се не треба петљати. То су «опасне воде» о којима св. Јован Лествичник говори, које слабе духом може одвести у духовну пропаст. Тога би требало сви да будемо свесни и зато се трудимо, колико је ко у духовној снази, да упражњавамо непрестану молитву. То је наш једини и најбољи лек против сатанске обмане заблуде и ПРЕЛЕСТИ, којој се ми православни верници сада више него икада предајемо.

Мене лично не плаше превише ти бројеви колико ме плаши општи неморал и «бљутавост» православаца нашег времена - себе стављам као предходника духовне бљутавости!

Да ли знате да је Православна црква једна од цркава на западу о којој људи свакодневно желе нешто ново да сазнају? То је плод Божије благодати и сведочење наше вере. По савету о. Арсенија са Свете Горе, ми који живимо на западу требало би само да сведочимо своју веру - БОГОСЛУЖЕЊЕМ - и да се држимо канона Светих отаца! Тиме сведочимо своје православље и ако је оно истинито, тиме понајвише можемо утицати да и народи на западу осете нашу искрену љубав према Богу и цркви у својим срцима.

Овим желим да Вам кажем, да је корисно имати контакте са западним људима, али да тим контактима не преступамо светоотачке заповести, већ да својим присуством СВЕДОЧИМО ЛЕПОТУ ПРАВОСЛАВЉА. Они су такође деца Божија као и ми и у искреној побожности могу да осете благодат Божију која извире из наше љубави према Богу.

Пре неколико година је један православни свештеник на једној телевизији имао отворену дискусију са римо-католичким и протестантским теолозима о евхаристији. После дискусије је једна католкиња сачекала свештеника и уплакана питала: «оче где Ви служите и да ли се ја могу код Вас исповедати». У другом примеру једно православно свештено лице је одржало семинар о православној духовности после којег су неки римо-католици њему отворено изјавили: »Господине, таква је духовност потребна овом успаваном западу»... Ово су само неки примери које сам чуо од наших свештеника на западу. То Вам уједно објашњава зашто многи људи широм Америке и Западне Европе имају интересовање за традицијом наше цркве.

Молимо се Богу да нас Господ чува од духовне бљутавости, гордости, мржње (недостатка Божанске љубави) и религиозног екстремизма, јер су то узроци кризе хришћанства из прошлости и почетци наших православних мука.

Ваш молитвеник пред Господом o. Мирослав

Поштовани оче, Да ли се могу прати зуби пре причешћа?

---

Поштована М.

Слободно перите зубе пре причешћа!

Чуо сам да неки сматрају да то није добро - да је грех. Прање зуба је део наше свакодневне хигијене, као што је и умивање. Ако неко сматра да се прањем зуба нешто уноси у организам пре причешћа, онда то није убедљив разлог. Нисам чуо да је било ко успео да за време литургије заустави природно лучење секрета (пљувачке) из жлезда у устима, који се природно слива у желудац. Да није тог секрета, који влажи грло, зар би свештеници могли молитвено певати за време литургије а пре причешћа? Бог нам је подарио веру да би смо живели у радости и љубави, јер је Бог љубав. Они који стављају неке псеудозаконе изнад Божије љубави, покушавају да праве од вере и верујућих људи - религиозне фанатике. То није својствено Православној цркви.

Ваш у Господу,

о. Мирослав

Поштовани о. Мирославе да ли смем читати Куран и Свето писмо? С поштовањем, С.

---

Поштована С.

Ако сте Православне вере, ја бих Вам препоручио да прво упознате своју Свету 
књигу - Свето писмо па тек онда да се упуштате у воде других религија. 
Познавање сопствене вере ће Вам много више помоћи да схватите друге 
религије.

Куран је по религиозном духу доста сличан старозаветном, јеврејском начину 
размишљања: љубав према ближњима и подозривост према неверницима. 
Понекад за хришћански карактер религиозности, који би требало да се заснива 
на љубави и доброти - толеранцији чак и према непријатељима, није потуно 
схватљив. Из тог разлога многи оци цркве од давнина препоручују хришћанима 
да прво читају Нови завет - Еванђеља, па тек онда Стари завет и то увек уз 
надзор свештеника који би објаснио нека тешка поглавља у којима се говори о 
бруталном убијању непријатеља у име Божије.

Зато бих и ја Вама препоручио да читате Свете књиге Новог завета - 
Еванђеља и Апостолске посланице, јер су то Свете књиге које су духу 
европског човека много јасније.

Уз срдачан поздрав,
о. Мирослав

Помаже Бог оче Мирославе, молим вас желим да ми одговорите на једно питање из Светог Писма. Свето Еванђеље по Луки: Господ наш Исус Христос био је на крсту разапет као човијек, не као Бог. Када је умирао рекао је: Оче у руке твоје предајем свој дух. Знам да се Света Јеванђеља допуњују, али по светом Јеванђељу по Марку Господ Исус Христос умире као човијек, и каже: елои, елои лава савахтани. Што значи Оче зашто си ме оставио. То је за мене велика тајна и желим и молим вас за одговор, није могуће да је Господ Бог отац оставио свога сина ни за моменат.

---

Бог Вам помогао Д.

Покушаћу у неколико мисли да Вам објасним учење цркве о догађајима везаним за Христово распеће.

На први поглед има неких нејасноћа у казивању Светих еванђелиста. Да би смо схватили \"контрадикторности\", потребно је да знамо позадину настанка самих еванђеља.

Еванђелист Матеј (Марково еванђеље је у неку руку препричавање Матејевог еванђеља) је писао своје еванђеље јеврејима на јеврејском и тиме је хтео да покаже да је Господ Исус Христос обећани Месија јеврејском народу. Када он описује како Христос изговара речи \"Ели Ели лама савахтани\", управо Христос изговара први стих 21/22 псалма \"Боже, Боже мој зашто си ме оставио\". Овај псалм говори о страдању Месије за спасење рода људског. Са друге стране, ове речи псалма говоре колико је тада човеково биће огрезло у депресију греха те да је једино Бог могао људски род да избави из тог тешког греховног стања. То је и био повод Христовог доласка на земљу.
Даље се у Матејевом еванђељу каже да је Христос још једном нешто гласно изговорио пре него што је испустио дух. Лукино еванђеље допуњује овај веома битан недостатак Матејевог, односно Марковог еванђеља. Он пише да су те Христове последње речи биле изговорене громким гласом: \"Оче, у руке твоје предајем дух свој\" (Лк 23. 46), што је опет текст из 31 псалма 6. стих. У овом стиху се не помиње Отац већ се мисли на Господа. За Христа је Господ Бог - Бог Отац! Он се обраћа првом лицу Свете Тројице у смислу: Оче испунио сам у смерности Твоје обећање дато првородном Адаму и сада се враћам Теби.

Дакле, последње речи по Матеју и Марку нису биле \"Боже, Боже мој...\", већ речи које је забележио апостол Лука у горе наведеном тексту. У њима се сасвим јасно види општење Божанског Сина са Божанским Оцем.

Црква учи да је Господ Исус Христос био распет на крсту као Бого-човек! Он је имао одлике потпуног човека, осећао је бол, замор, тугу и радост за људским родом, али је уједно био потпуни Бог који је указао огреховљеној људској природи да свако људско биће може бити у заједници са Богом, ако себе жртвује за друге из љубави, као што је и Господ то урадио за нас. Зато је у нашој цркви пожртвовање за друге у смерности, љубави и доброти једна од највећих врлина са којом опонашамо Бога.

Ваш у Господу,
о. Мирослав

Помаже Бог о. Мирославе Да ли је добро слушати класичну музику? Унапред хвала, С.

---

Бог Вам помогао С.

Класична музика садржи разне стилове и правце „класичног\" кроз векове који се не могу у свему поистовећивати. Свакако да постоје мишљења у нашој цркви да све што долази са запада треба одбацити као погано и недостојно Божије мудрости. Ипак, ми верујући имамо једно мерило вредности које је Св. Василије Велики - Неокесаријски (4. век) дефинисао. За хришћане је свака врста уметности вредна и душекорисна ако у нама покреће побожне осећаје и узводи нас ка Христу. Мислим да свака душа која нешто ствара у славу Божију у уметности (музици, сликарству, прози, поезији) у суштини опонаша, можда и несвесно, Господа на небесима који је Творац свега створеног!

Оставићемо за тренутак класичну музику и казаћемо нешто о актуелној теми православних хришћана по питању црквене музике. У свим православним земљама се осећа љубав према коренима „византијске\" духовности, поред осталог и музике. Неки иду у толику крајност да са презиром одбацују прозападну православну музику 19. и 20 века и нерадо слушају хор који пева „мокрањчеву\" литургију. Са друге стране, они који су навикли на вишегласно литургијско појање, са гнушањем окрећу главе када чују „византијско\" појање у цркви. И један и други начин појања има за циљ да у нама покрене молитвене осећаје и прослављање Бога. Критиковање једног или другог начина појања показује ускогрудост и недостатак „духовне ширине\" у проживљавању духовних вредности о којима је писао Св. Василије у 4. веку. Ми можемо субјективно имати наклоности према једном или другом стилу певања, али све је то продукт православне духовности које требамо неговати као свето наслеђе наших предака.

Ако ми нисмо сазрели да схватимо поруку разноврсног православног појања у славу Божију, како можемо осетити молитвени вапај италијанског композитора Орландо ди Лассо и његовог дела „Лагриме ди Ст. Пиетро\", Моцартов задњи покајнички вапај грешне душе у Реквијуму или Бахову духовну узвишеност у Пасијама. Божији је народ како на истоку тако и на западу. Као што нисмо сви духовно васпитани са мелодијама „византијског\" појања, тако нису сви људи васпитани у духу руских мелодија, али је битно да свака душа у суштини тежи ка познању Бога и ту своју чежњу испољава у разним видовима уметности на различите начине.

Свака композиција класичне музике која је посвећена Господу и која Вас уздиже ка Богу Христу, јесте душекорисна.

Ваш у Господу,

о. Мирослав

Помаже Бог о. Мирославе Молим те у пар речи да ми кажеш ко су, одкуда су и зашто су постали зилоти? Христос по среди нас В.

---

Бог Вам помогао поштовани В.

О зилотима, у српском преводу „ревнитељима\", написао је владика Атанасије Јевтић веома корисну књигу „Заблуде расколника тзв. „Старокалендараца\", Београд, 2004, (стр. 128). Мислим да она даје сасвим довољно информација које су Вама потребне. Укратко, зилоти су ревносни православци који поштују хришћанске законе, али у тој ревности заборављају да је послушност из љубави према Богу већа врлина од ревности. На жалост, њихова ревност нас подсећа на ревност фарисеја који су из ревности у поштовању закона, распели Господа Исуса Христа. Проливајући невину крв били су уверени да Богу службу чине!

Бог од нас првенствено тражи љубав. Онај ко живи у љубави - Богу - никада неће бити заслепљен у ревности која запоставља врлину послушности а која нас опет чува да у свему будемо умерени.

Ових дана (1./14. септембра) прославили смо Св. Симеона Столпника (+459) великог подвижника који се подвизаваo на једном узвишеном стубу - столпу. Био је веома ревносан подвижник и никако није желео да силази са стуба чак и када је био оптерећен различитим духовним и телесним искушењима. Када га је сабор стараца подвижнника и духовника позвао да сиђе са стуба, из смерног послушања и љубави, он је почео да се спушта. Видевши његову послушност, изасланици сабора стараца су га спречили у томе казавши да је послушањем показао да је његов подвиг од Духа Светога а не од сатанске гордости.

Ово нам говори да сви они који не слушају савет свог духовника, у манастирима игумана, савета стараца, епископа, Св. Синода или Св. Архијерејског сабора, својим поступком говоре да њихова ревност није од Духа Светога већ од веома опаке гордости увијене у омот ревности према Богу - без Божије љубави и смирења.

Сваки облик екстремне религиозности је подједнако опасан као и атеизам. Ми се требамо усавршавати и ревновати првенствено у Божанској љубави. Када је стекнемо, она ће нас учити како да поступамо према осталим људима и према свету који нас окружује.

уз срдачан братски поздрав,

о. Мирослав

Помоз Бог, молим вас да ми одговорите на једно питање. Апостол Павле каже у 1. Тимотију 3:2 и Титу 1:6 да епископ, тј. владика треба да буде једне жене муж и да има васпитану децу, јер ако није способан да управља својим домом, како ће тек с црквом. И каже апостол Павле и Библија, ако вам ко другачије јави јеванђеље и Библију и анђели с неба, не верујте. И тако ми имамо ситуацију која је очигледна. Године 691 , између 6. и 7. Васељенског сабора, на Трулском сабору црква доноси наредбу да епископ мора бити безбрачан. Дакле, црква сада наређује супротно оном што је наредио Павле и Библија да еписком мора имати жену и децу!? Ту је све јасно, у тој цркви очито више нема светог духа, јер да има, не би говорила против Бога и Библије и апостола. Р.

---

Бог Вам помогао Р.,

Видим да сте огорчени према цркви и да имате циљано одабране информације које поспешују ваше осећаје. Цитати светог апостола Павла у којем се говори о непроменљивости \"јеванђеља и Библије\" дословно гласе:
\"Јер ако неко дође и проповиједа ДРУГОГА ИСУСА, КОЈЕГА МИ НЕ ПРОПОВИЈЕДАСМО, ИЛИ ДРУГИ ДУХ ПРИМАТЕ КОЈИ НЕ ПРИМИСТЕ, ИЛИ ДРУГО ЈЕВАНЂЕЉЕ КОЈЕ НЕ ДОБИСТЕ - ви то добро подносите\" (2 Кор. 11,4).
Односно исти апостол у посланици Галатима пише:
\"Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље другачије него што вам проповиједасмо, анатема да буде (Гал 1, 8).

Термин \"Јеванђеље\" у српском значи: блага вест, проповед о Богу Исусу Христу коју су апостоли (послани, посланици Христови) проносили тадашњем свету римске империје. Текст о непроменљивости еванђеља се односи на непроменљивост речи о Богу, а не о свакој речи и обичајима који се наводе у Светом писму! Примера ради, Господ Исус Христос на једном месту говори својим ученицима, ако имају две ХАЉИНЕ да подаре једну ономе који нема. У то време су и мушкарци носили хаљине, односно тунике. Да ли то значи да смо ми одступили од библијске традиције обзиром да више не носимо хаљине, већ се облачимо \"варварски\" - панталоне и стил облачења који се данас практикује у свету за библијске народе је био \"варварски\" и непристојан.

Овим желим да нагласим да Православна црква никада није одступала од богословских истина Библије или Светог писма. Са друге стране, практични живот хришћана се мењао и тиме је црква временом уводила неке практичне промене које нису биле супротне богословској суштини поруке Светог писма. Апостол Павле је путовао бродом, пешке, на коњу. Данас би свакако користио модерна превозна средства и тиме не би реметио еванђелску поруку Светог писма.

У првим вековима дужност епископа је била практично идентична дужности данашњег свештеника. Како се Црква временом развијала и ширила, указала се потреба за уређењем Црквене заједнице, када је епископ као наследник Христових ученика - апостола преузео одговорност над већим областима, док су свештеници као помоћници епископа бринули о верном народу у једном месту или мањој области. Обзиром на велику одговорност и обавезе епископа према верном народу, временом се увидело да је тешко епископима бринути о сопственој породици и о мноштву верника. Са друге стране, показало се нарочито у току периода христолошких јереси да су монаси били оданији Цркви него ожењено свештенство, које је под притиском тадашње власти било непоуздано у одбрани Православља. Зато је Црква одредила да епископи, као духовни стубови православља у једној епархији буду бирани из монашког реда. Имамо такође примере да су бирани за епископе или патријархе људи који су били мирски свештеници, али који су по упокојењу својих супруга, а пре избора за епископа, били замонашени.

Корисно је да увек будете у контакту са својим свештеником по питању несугласица у Светом писму. Немојте се устручавати било шта да питате, јер је наша дужност пред Господом да бринемо о духовном усавршавању верујућих људи и да помогнемо у решавању постојећих несугласица.

Ваш у Господу,
о. Мирослав

Не знам како да одпочнем овај маил. Зовем се С. Добила сам вашу маил адресу од једног познаника који зна да сам више од годину дана тешко болесна. имала би неколико питања, ако би могли да ми одговорите. Али проблем је у томе што и сама не знам шта је ова моја болест. Била сам крштена, али моји родитељи ми нису ништа наше вере упутили, а у души сам тражила Бога. Кад сам дјете била ишла сам у католичке цркве да се молим како сам знала. имала сам јако тешко детињство, тешке породичне проблеме, да су ме чак на крају из куће избацили због измишљотине нечије, да сам шиптаром посла имала... у том периоду сам упознала мог мужа, који је босански муслиман био, који ми се нашао кад ми најтеже било у тој мојој одбачености од моје породице. нашла сам неку сигурност у њему, није ми више ни битно било које је вере, јел су се моји свакако одрекли мене због лукаве лажи.. Тако да сам остала убрзо трудна и удала се за мог босанца муслимана. Жеља му је била да се и пред хоџом венчамо, а ја као ја, за мене је један Бог и сви смо исти пред њим, а мојој вери неупућена од мојих, пристала сам без пуно размишљања.. 1999 године сам страдала од магија, годинама сам тражила лека, нико ми помоћи није могао, борила сам се да издржим због своје дјеце.. и коначно нашла жену која ме је извукла тад и вратила некој нормали. У животу ми све наопако ишло од како знам за себе. Потражила сам неке медијуме тражући одговор на моје дилеме.. Једна ми жена рекла да испаштам то што сам се удала на муслимански начин и да чак проклество ме прати и да испаштам грјехове туђи... углавном ми сав живот црн био и остао. 2005 сам покренула развод да не улазим у разлоге зашто и како,.. Прошле године у аугусту ми се десило поново нешто страшно да сам још увек трауматизирана од свега тога. Била сам на мору предходно пар дана и талас ме ударио у мали мозак доста јако, после пар дана ме јутром пробудила толика сила у глави да сам запомагала ...од тада сам равнотежу изгубила...муж ми се вратио да ми помогне, јел сама нисам могла. отишли у босну на одмор и мени још горе буде, једва се вратила са пута. Пола године ми требало да се дигнем,...медицински нису као ништа нашли, не знам колико да им верујем. углавном сваким даном затворена живим и у страху, страхови ми најгорји да чим осетим у мени те неке чудне промене ја се сва успаничим, јел се бојим поново пасти онолико не дај Боже. не знам шта ћете ми на ово све одговорит. тренутно ме лечи једна жена у босни већ цјело време, салива ми страве, жена је муслиманка и ради кураном. она ме једино и охрабри да ће бит добро кад тад, колко толко барем по кући се поново крећем сама, али сам још далеко од доброг. пробала сам и код нашег православног човека нешто, што ми је послао да урадим, ништа ми није успело. реците ми своје мишљење прво о овоме свему. Да ли имате неке молитве да ми пошаљете, али ако може на латиницу, јел кирилицу не знам, кажем вам моји ме ништа научили нису. Има ли неке молитве, које су зато да зло што даље од мене бјежи и да што пре оздравим. Хвала вам најлепше и поздрав велики.

---

Помаже Бог С.

Жао ми је да читам све ово што се вама дешава и молим драгог Господа да вам отвори духовне очи.

Ви сте прешли у ислам са венчањем и тиме сте одбацили своју хришћанску веру, коју на жалост никада нисте ни знали. Ви морате само да се одлучите којим путем желите ићи. Ако осећате да требате остати у вери вашег бившег мужа, погледајте на који начин да лек тражите у исламу. Ако осећате да се требате вратити вери својих предака, онда се требате обратити православном свештенику у вашем месту и да се озбиљно посветите духовној обнови вашег живота.

Преко интернета се можемо дописивати, али ви вучете за собом толико проблема да вам је потребан озбиљан духовник - свештеник у вашој близини. Молитве постоје за разне потребе верника, али оне нису једине ствари које ви морате предузети. Потребно је да почнете са постом, личном молитвом, да одбаците све те радње попут салевања страве и других магијских обичаја. Прво се одлучите којим путем желите да идете и у кога (шта) желите да верујете и тек онда можемо о озбиљнијим стварима да говоримо.

Срдачан братски поздрав,
о. Мирослав

Помаже Бог о. Мирославе, Хтео бих да вас питам како се рачунају колена по православљу, и да ли су колена и степени сродства синоними? Такође бих желео да вас питам до ког колена односно до ког степена сродства је брак дозвољен? Унапред захвалан, Н. М.

---

Бог помогао поштовани Н.

... Мислимо о свима вама и трудимо се колико је то нама могуће, да будемо од помоћи тамо где је најтеже.

Што се тиче сродства, народни обичаји су строжији од Црквеног брачног права. Код нас у народу се \"колено\" обично рачуна као једна генерација у сродству.
Степен се у цркви рачуна слично, али као однос појединаца у породици.

Деца су увек у првом степену према оцу и мајци.
Браћа и сестре су међусобно увек у другом степену.
Бракови се апсолутно забрањују у низводној и узводној линији крвног сродства (деда, мајка, син, унука и тд.).

Крвно сродство у побочној линији је најчешћи проблем или питање за људе. То је сродство у којем две особе имају заједничког претка. Деца од два брата и сестре стоје у четвртом степену крвног сродства у побочној линији. Њима се по црквеним одредбама забрањује брак. Пети степен (на пример: ујак са сестричином од првобратучеда), може одобрити у посебним случајевима само Свети архијерејски синод. Оваквих случајева у народу просто и нема, јер је код нас обичајно право много строжије. Шести и седми степен крвног сродства у побочној линији може уз молбу да одобри надлежни Архијереј - Владика. Од осмог степена па даље, дозвољавају се бракови по црквеним одредбама.

Постоји и двородно сродство - када се два рода, фамилије ороде женидбом или удајом. По том рачунању муж и жена стоје у првом степену према својим родитељима/тазбини. Други степен је зет/снаја према деди/баби супружника. Трећи степен је отац/мајка младожење/младе према свастики/шураку; отац/мајка са дедом/бабом младожење/младе. По црквеним одредбама се забрањује брак у двородном сродству до трећег степена и у четвртом степену између два рођена брата и две рођене сестре односно, брата и сестре са сестром и братом.

Четврти степен разрешава Свети архијерејски синод (изузев брака између два брата и две сестре који је забрањен), а пети и шести степен разрешава надлежни Архијереј - Владика.

Постоји и трородно сродство које настаје услед склапања два брака (на пр. младожења са женом његовог шурака) код нас познато као \"пријатељи\". У овом сродству први степен разрешава Свети архијерејски синод. Други и трећи надлежни Архијереј - Владика.

Надам се да можете из овога да добијете представу о црквеном гледању на сродства. Ако вам нешто није јасно, слободно ми пишите. У сваком случају, добро је да се обратите вашем свештенику који ће иначе обавити предбрачни испит и о свим тим стварима са вама попричати.

Срдачан братски поздрав у Господу вама и нашем честитом напаћеном роду,
о. Мирослав

Помаже Бог Оче Живим у Швајцарској и желео бих да Вас упитам поводом једног проблема који ме мучи у задње време. Наиме, проблеми у нашој Цркви су доспели до јавности и обичних људи. Као што и сами знате, постоје две струје у Цркви. Они који се залажу за старо богослужење и они који желе реформе. Чуо сам и читао разне текстове и изјаве свештеника, епископа итд. Жарко бих желео да знам, пошто сам упознат да су епархије такође подељене, какав је став епископа средње-европског Константина? Упознат сам да у ту проблемтику улазе и питања отварања двери, као и склањање иконостаса...који у циришком храму уопште и не постоји. Још у фебруару ове године сам чуо да је требало завршити иконостас до Васкрса али сада имамо готово крај године, а њега још увек нема. Шта је разлог томе? Да ли ми можете рећи када ће бити готов? Такође смо у циришком храму имали да чујемо једну беседу о посту која није била у складу досадашњих тј. била је много лабилнија. Молитва пред причешће је једном приликом такођа била другачија. Мене веома брине чињеница да сам од једног нашег духовника из браничевске епархије саветован да не дајем множину људима који су новотарци и присталице екуменизма. Богослужења су описана као јеретичка и напоменуто је да је Сабор СПЦ два пута донео налог да се служи по вековном. Молим Вас, дајте ми јасан одговор. С...

---

Бог Вам помогао С...

Наш Епископ Константин, као и сви канонски свештеници средњоевропске Епархије, држимо се одлуке Светог архијерејског сабора по питању богослужења. Литургија у Цириху траје око два сата и могли сте да приметите да се код нас читају псалми пре Прве и Друге \"Славе\", као и сви стихови Блажена из Јеванђеља, што је данас обичај само на Светој Гори и у строжијим манастирима. Колико је мени познато, ми немамо присталица \"новотараца\" међу канонским свештенством у нашој Епархији. На задњем сабору свештенства Епархије у новембру 2008, сложили смо се са Епископом Константином да се држимо отачког предања по питању богослужења. Има појединаца широм света који скраћују литургију \"јектенију за оглашене\" или који не затварају двери, али то су особе које су и пре ових сукоба тако радиле из себи познатих разлога.

Молим Вас немојте повезивати наше тренутно стање око реновације цркве са \"новотарцима\". На нашој wеb страници www.православнацрква.ch можете видети нацрт мермерног иконостаса како ће изгледати. Иконе су такође живописане још 2006. У атачменту Вам шаљем најновије фотографије иконостаса које сам прекључе добио из Прњавора.

Требало је да се почне са реновацијом олтара како је било речено, али смо донели одлуку да проширимо црквену салу испод цркве. То изискује уклањање једног зида и постављање носеће греде, која се мора повезати са подрумским просторијама. Свака промена изискује нове коректуре у постојећем архитектонском плану. По савету нашег архитекте, статичара и њихових сарадника, ништа не можемо радити по питању постављања иконостаса док се не заврше радови у доњим просторијама. Верујем да постоји незадовољство међу неким људима. Исто тако верујем када све буде било завршено да ће незадовољство спонтано прећи у благодарност Господу на свему. По најновијим информацијама координатора радова и са благословом Епископа Константина, освећење крста на куполи треба да буде на Велику суботу 18. априла, ако Бог да. До тог времена ће и иконостас бити постављен у храму.

Што се тиче екуменизма, наша црква - Патријаршија, није заговорник екуменизма. То не значи да представници наше цркве немају контакте са другим црквама. Нарочито је то неизбежно на просторима где су православни мањина и ради заштите свог верујућег народа, требају да имају контакте. Заговорницима зилотског приступа овим питањима, предложио бих да траже канонски отпуст да пређу у неку од Епархија на подручју данашње Хрватске или БиХ федерације. Лако је бити Србин православац у Србији. Треба да имамо обзир према људима који немају ту привилегију. Ми морамо бити мудри и опрезни у вођењу поверене нам духовне деце. Сваки наш јавни наступ није одрицање, већ сведочење Светог православља. Са друге стране, будите уверени да се не може нешто саградити-помирити преко ноћи што се руши између Истока и Запада више од хиљаду година! Своје треба чувати од пропасти, али са туђим требамо имати пристојан контакт како не би дошло до поновног крвопролића или медијског рата због предрасуда, јер смо непознати и другачији Западу. По том питању, као и многим другим, Руска православна црква може да нам буде одличан пример мудрости и опрезности.

Што се тиче молитве пре причешћа, канонима је утврђено да се чита: \"Верујем Господе...\" То смо од увек тако радили. Не знам на коју сте молитву мислили? Ако има доста верника за причешће, а нисмо у могућности све да исповедамо (верници се код нас исповедају петком и суботом увече, недељом и у току недеље уз предходни договор са свештеником), читамо пре молитве \"Верујем\" и молитву разрешну.

По питању начина поста обично проповедамо на почетку великих постова. Говорио сам, као и увек, у сагласности са саветима светих отаца верном народу. Као пример увек пред собом имам поуке Св. Серафима Саровског и Св. Никодима Агиорита. У посту (физичком) требамо бити умерени а да много више полажемо на посту (поправљању) својих лоших особина. Има људи који посте \"на води\" седам дана, причесте се и истог дана се омрсе мада пост још увек траје. Можда некога буни то што сам казао да јачи у вери треба да посте строго \"само\" пет дана, са разлогом што канони цркве прописују да се никада не сме строго постити суботом и недељом у току године, изузев на Велику суботу. Зато сам рекао да је боље блаже постити читав пост, него постити строго једну недељу а после неколико недеља гресити се о црквени закон поста. Ми свештеници и монаси у манастирима можемо строжије да постимо, јер нам је то дужност пред Господом за добро верног народа - наше духовне деце. Ми не можемо да налажемо људима који раде тешке послове да се подвизавају истом мером, јер је њихов подвиг другачији од нашег као што је и различита благодат Духа Светога на људима и свештеним лицима.

Молим Вас прочитајте веома поучну књигу \"Невидљива борба\" од Св. Никодима Агиорита или Поуке својој духовној деци од Св. Серафима Саровског и схватићете боље наш приступ подвигу и бризи о духовном узрастању наших верника.

Ваш у Господу,
о. Мирослав

Добар дан оче, Имам једну супер другарицу, имам брата а немам сестру и волела бих да наше пријатељство заувек остане. Волела бих да је посестрим и да останемо увек добре пријатељице. Чула сам да се то ради у цркви. Шта треба ми да урадимо да би биле сестре? Д.

---

Помаже Бог поштована Д.

Православнa црквa нема обред братимљења/посестринства у Требнику (збирка молитава за разне потребе верника). 

У неким крајевима постоји обичај братимљења по којем, како сам чуо, меша се крв оних који желе да се братиме, а у цркви свештеници читају молитве. Није ми познато које су то молитве, али предпостављам да су узете из неких обредних чинова и прилагођене су за потребе особа које имају исту жељу као Ви и Ваша добра пријатељица.

Можда сте приметили да се људи у цркви ословљавају са: ”брате” - ”сестро”. Такав вид ословљавања има дубоки смисао у вери да смо сви ми пред Богом духовна браћа и сестре - деца Божија у контексту молитве: ”Оче наш…”. Ипак, веома је мали број људи који осећају своје ближње као брата и сестру. Побратимство и посестринство је имало смисла у нашој историји у периоду великих страдања у ратовима или услед епидемија које су однеле са собом велики број људи. Они који су те недаће преживели покушавали су братимљењем да прошире своју фамилију, да је ојачају пре доласка нових искушења. Обред спајања крви је паганског порекла и зато је Светој Цркви стран. Ипак, има нечег позитивног у свему овоме.

Ако желите да посестрините своју најбољу пријатељицу, предложио бих Вам да постите недељу дана, да дођете пре литургије на исповест (духовни разговор са свештеником) и да се у току литургије причестите. Учините да крв Господа нашега Исуса Христа буде гарант Ваше сестринске љубави и пажње! Такође је лепо да Вашу сестринску љубав и поштовање сваке године потврђујете заједничким постом, исповешћу и причешћем у цркви. 

Смисао Свете Церкве у свету се огледа у охристовљењу свих наших животних навика и обичаја. И овај народни обичај братимљења не смемо да презиремо, већ да му подаримо Христолики карактер, којим ће те и Ви бити ближи Богу и једна другој као сестре. 

 Срдачно Вас поздрављам у нади да се ускоро видимо у цркви. 

о. Мирослав    

Добар дан оче, Ми славимо Ђурђевдан и то је ове године у среду. Неки људи причају да морамо да спремамо посну славу за госте. Код нас је увек било печење за славу...

---

Христос васкрсе поштована Н.

Често наши парохијани постављају оваква питања и тим поводом мислим да је корисно да о томе јавно пишемо.

Ове године би требало припремати посну храну за Ђурђевдан! У уторак пре славе и у четвртак по слави, можете послужити госте са мрсном храном.

За оне који говоре да су увек мрсили за Ђурђевдан те да су ово новине у нашој Цркви, корисно је да објаснимо неке недоумице око посних и непосних недеља.

Празник Св. великомученика и победоносца Георгија – Ђурђевдан се слави по новом календару 6. маја. То је период васкршњих празника који имају превасходну улогу у годишњем литургијском календару Цркве. Сви непокретни празници који падају у том периоду прилагођавају се празничном типику Васкрса. Ако Васкрс падне крајем априла, или почетком маја, Ђурђевдан је мрсан без обзира да ли падне у среду, или петак. Због Васкрса је пост у том периоду разрешен – трапава недеља. Дешавало се у прошлости да Ђурђевдан падне управо у недељу после Васкрса када се не пости. Ипак то није правило за сваку годину да је Ђурђевдан разрешен од поста ако падне у посне дане! Дешавало се такође да Ђурђевдан падне у току Велике недеље (на Велики петак) пре Васкрса када се празник преносио у Светлу недељу, након Васкрса, јер у тој недељи пред Васкрс ми састрадавамо и тугујемо за распетим Господом те није примерно да славимо – када би сви требало да у молитвеној тишини целивамо плаштаницу и гроб Господњи.

Можда све ово звучи компликовано, али је за верујуће људе који познају смисао Православне традиције, сасвим учтиво и нормално. Тим поводом Вас молим да увек питате свог свештеника за савет по питању црквених празника. Свештеник ће Вам одговорити у духу традиције Светих отаца и корисно је да се тога придржавате.

Ваш у Господу,

о. Мирослав

 

Помаже Бог Оче, Чуо сам да се за Св. Јована ове године не пости. Јел то тачно? Наводно због трапаве седмице. Унапред хвала на одговору и поздрав од Ж.

---

Бог Вам помогао Ж.

Правила наше Цркве прописују пост 20./7. јануара. То нам говори да је слава Св. Јована Крститеља ове године посна. Причали смо ранијих година у Светоуспенском храму да је трапава недеља (непосно време) од Божића до навечерја Крстовдана (од 7. до 17. јануара). На Крстовдан, 18. јануара је увек пост, без обзира који је дан у недељи!

На Богојављење 19. јануара је увек мрс, без обзира који је дан у недељи!

Од Св. Јована Крститеља, 20. јануара се враћамо на уобичајено правило живота: среда и петак су посни, остали дани су мрсни.

Тим поводом, корисно је да упамтимо да је ова слава средом и петком увек посна!

Срдачан поздрав у Господу,

о. Мирослав

Драги о. Мирославе, Ми имамо велики телевизор у нашој црквеној сали. За време литургије имамо у тој сали мајке са малом децом. Мушкарци су углавном у цркви... Имајући то у виду, желимо да вас питамо: да ли ми требамо телевизор у цркви? Гледање телевизије за малу децу треба да се ограничи, максимално 30 минута дневно. Што је већи телевизор, то би требало мање времена дозволити деци (у цркви је прилично велики екран). Деца би требала радије заједно да се играју него да гледају телевизор. Мајке би требале да причају једна са другом уместо да гледају телевизор. Волели би смо да знамо ваше мишљење о овом питању. Срдачан поздрав М. и М.

---

Помаже Бог поштовани М. и М.

Хвала драгом Богу да бринете о сваком детаљу васпитања своје деце. Такође је похвално да се придржавате савета педагога, да деца не би требала да буду више од 30 минута испред телевизора! Ипак, наша брига о правилном васпитању деце не би требала такође да буде оптерећена неумереном ревношћу, која се у савременом свету описује као благи облик фанатизма.

Када деца прате литургију на ТВ екрану и при томе слушају појање свештенослужитеља и хора, они индиректно присуствују литургији. Савремена технологија није била приступачна у средњем веку. Верујем да би је Свети оци са радошћу користили да су је имали, јер би на тај начин могли да привуку пажњу верника много већих размера.

Савремена технологија, као и сва наша чула, Богом дана, могу да се користе богоугодно, али и богохулно! Ми неможемо да сматрамо авионски превоз богохулним зато што неки авиони бацају бомбе из ваздуха! Ми неможемо да сматрамо пренос литургије преко телевизора погрешним зато што деца несмеју да буду пред телевизором више од 30 минута дневно. Православна литургија траје скоро 2 сата! 

Пре свега треба да се упитамо: шта деца могу да прате на телевизији 30 минута? Посматрање очима је дар Божији. Посматрање неумесних ствари у живо, или преко медија, није корисно ни 30 секунди а не 30 минута! Са друге стране, коришћење Богом даних чула у живо, или преко медија које нам помажу да своју љубав према Богу утврдимо, јесте корисна.

Из тог разлога све Православне цркве имају своју телевизију како би верни људи могли да чују глас своје Свете цркве! Тим поводом Вас љубазно молим да не бринете о телевизији - телевизору, већ о садржају који се нуди преко телевизијског екрана, компјутера или мобилног телефона. Садржај који техника нуди и које ми страствено прихватамо јесте проблем, а сама техника није проблем.

Молим Вас, дођите на један породични разговор у цркви. Мислим да је то примарна порука Вашег писања коју морам веома озбиљно да схватим, посебно ако је у питању васпитање деце.

Ваш у Господу,Ж
о. Мирослав

Помаже Бог, Тренутна ситуација отвара нека питања, због чега бих волела, са поштовањем, да вам се обратим са неким мислима и питања. Пошто се могу прецизније изразити на немачком језику, наставићу на немачком у даљем тексту. Надам се да ћете ми опростити за ово и хвала вам на вашем времену. Seit heute Nachmittag sind die vom Bundesrat verfügten Anordnungen, im Rahmen der Massnahmen zur Eindämmung der Infektion mit dem Corona-Virus bekannt. Nun habe ich mich heute informieren wollen, wie und ob die Gottesdienste statt finden und habe - doch ein wenig erschrocken - fest stellen müssen, dass auf der Webseite der Serbisch-Orthodoxe Kirchgemeinde in Zürich keine Informationen zur aktuellen Lage und zu aktuellen Verhaltensregeln zu finden sind. Da auch ich, wie viele andere, sich um ihre Familienmitglieder sorgen, besonders um die Älteren, denke ich, dass die heute durchgegebenen Anordnungen nicht verkehrt sind und jeder eine Verantwortung zur Einhaltung und Mithilfe trägt. Nun denke ich, dass Sie als verantwortungsvolle geistliche Führer mit der entsprechenden Richtigkeit reagiert haben und weiterhin reagieren werden und die Empfehlungen und Anordnungen umsetzen. Mir scheint wichtig, dass Sie mit gutem Beispiel voran gehen und die Gesundheit der Gemeinde priorisieren und die Gottesdienste für die nächste Zeit ruhen lassen, wie unvorstellbar das auch scheinen mag - dass Sie als Lehrer die Gemeinde aufklären. Für mich scheint Grund genug, dass der Durchschnitt der Gemeinde der Risikogruppe anzugehören scheint, dass die Nähe und die Bräuche die Gefahr bergen, angesteckt zu werden. Der tückische Verlauf der Erkrankung wähnen einen in Sicherheit. Wieso also nicht für die nächsten Wochen radikal den Risiken entgegenwirken und bei der Eindämmung mithelfen? Dies soll auf keinen Fall als Affront gelten, noch als respektlose Anmassung. Mir ist jedoch in Gesprächen aufgefallen, dass nicht alle die aktuelle Situation ernst genug nehmen und die Anordnungen nicht befolgen mögen- sei es aus Unwissenheit oder anderen Gründen. Viele fühlen sich persönlich nicht betroffen, weshalb sie die Massnahmen nicht einsehen. Ist aber nicht gerade jetzt die Zeit solidarisch zu handeln, Verantwortung zu übernehmen und auf einander Acht zu geben? Besonders auf die Schwächeren und Älteren? Dies hiesse leider auch, eventuell den Gottesdienst nicht zu besuchen, dies hiesse, sich gegen den Gottesdienst zu entscheiden. Natürlich möchte sich niemand gegen diesen entscheiden, auch wenn das vielleicht für den Moment das Notwendige ist. Und da man einen grossen Wert auf die Worte der Geistlichen legt, wäre es doch entscheidend, dass Sie - wie Sie es auch sonst tun - die Gemeinde in die richtige Richtung leiten und den Gemeindemitgliedern diese schwierige Entscheidung abnehmen. Deshalb möchte ich mich nochmals an Sie mit der Bitte wenden, die Gemeinde über alle Kanäle so gut als möglich über die Risiken und die notwendigen Verhaltensregeln aufzuklären und ev. die Durchführung zu überdenken. Schlussendlich folgt man den Worten Gottes und als Instanz, den Ihren. Vielen Dank für ihre Zeit und das Verständnis Respektvoll, D...

---

Бог Вам помого поштована Д...

Хвала Вам на Вашој искрености. Кроз Ваше директно излагање око тренутног проблема са Корона-вирусом, мени такође дајете охрабрење у свему што радимо.

Овај текст Вам пишем у авиону (18:03ч) јер се враћам из Беча са седнице Епархијског управног одбора и Епархијског савета. Јуче и данас смо дискутовали о проблемима везаним за Корона-вирус. Анализирали смо ставове осталих православних, католичких и евангелистичких цркавених институција и донели одлуку коју ћемо објавити вечерас када слетим у Цирих. На нашим чет-групама, где смо повезани са парохијанима у Цириху, већ смо све информације објавили. 

Ми се бринемо о нашем народу, али је потребно да имамо усаглашен став са нашим Епископом и Епископским управним одбором и Епископским саветом који је врховно тело наше Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу.

Наша Црквена школа је престала са радом и свакодневна богослужења су стопирана. Ипак, биће омогућено људима да се причесте - који то желе -, само у мањим групама од 50 особа у времену од 06:30 до 12:00ч.

Старијим особама смо већ раније саветовали да не долазе у храм! Такође родитељи са малом децом а посебно особе које су прехлађене, или имају малу децу са прехлдом, неће смети да буду у храму!

Ми свештеници ћемо бити доступни људима телефоном свакодневно од 06:00 до 22:00х, или за појединачни/породични разговор у храму, посебно за особе које улазе у паничну депресију због тренутне ситуације.

Старије особе које желе да се причесте ће добити причест у својом домовима од стране нас свештеника.

Црква и свештенство брине о свом народу! Ми свештеници се свесно жртвујемо да са нашим породицама будемо изложени животној опасности трудећи се да бринемо о људима које хвата депресија и паника а у својој Цркви виде “светлост света“ у коме живе. Зато морамо да балансирамо између особа које све олако схватају и нас свештенике осуђују што попуштамо онима, који све озбољно схватају и од нас очекују да радикално поступамо по питању пандемије. 

Надам се да можете разумети како је нама свештеницима - трудио сам се да и Вама избалансирано пишем мада је све много сложеније јер је просто немогуће свима удовољити прохтеве. Наша је срећа што је велика већина људи ипак лојална државним и црквеним институцијама и благоразумно поступају 🙂

Срдачан поздрав,
о. Мирослв

Помаже Бог, Када се правилно фарбају јаја за Васкрс? (…)

---

Бог Вам помого М…

Заиста на интернету можемо наћи разноразне информације које збуњују народ. Не припадам млађој генерацији људи а памтим од детињства да су се јаја увек фарбала луковином на Велики петак. Текст који сте ми проследили, а у којем се говори да јаја треба фарбати на Велики четвртак, или Велику суботу обзиром да се на Велики петак ништа не ради, можемо прихватити као израз смерне побожности.

Ми у нашем Успенском храму у Цириху почели смо да фарбамо јаја на Велику среду после литургије. Обично завршавамо са фарбањем на Велики петак када их и освећујемо после изношења плаштанице и певања статија. Неке фамилије доносе офарбана јаја на Велику суботу и на сами дан Васкрса када такође освећујемо васкршња јаја.

Смисао фарбања јаја за Васкрс

Поред приче о Св. Марији Магдалини и њеном дару црвеног јајета римском императору Тиберију, ми имамо важну поруку у давању офарбаних јаја за Васкрс. Веома је важно да јаја буду офарбана само црвеном бојом – луковином, јер црвена боја симболизује крв Господа Исуса Христа коју је пролио на Велики петак за род људски. Тим поводом ми фарбамо јаја на Велики петак сећајући се Његовог човекољубивог страдања на крсту када је пролио своју Божанску крв ради нас људи. Као што је Господ мировао на Велику суботу, тако и офарбана јаја треба да мирују тога суботњег дана. Господ је објавио човечанству своје васкрсење ”врло рано” у недељу и сагласно православној иконографији, разбио ”адова врата” и ”онима у гробовима живот дарова.” Разбијањем васкршњег јајета уз радосни поздрав: Христос васкрсе – заиста (воистину) васкрсе, ми сведочимо разбијање врата ада и објављујемо Христовим васкрсењем живот вечни који нам се тада даровао.

Тим поводом, можете фарбати јаја када ви можете, али је добро да знате из ког разлога су наше баке фарбале јаја луковином на Велики петак.

Ваш у Господу,
о. Мирослав