Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Ponedeljak, 03.06. (21.05. po Starom kal.)

Sveti car Konstantin i carica Jelena

Sveti car Konstantin i carica Jelena

Roditelji Konstantinovi behu car Konstancije Flor i carica Jelena. Flor imaše još dece od druge žene, no od Jelene imaše samo ovoga Konstantina. Tri velike borbe imaše Konstantin kad se zacari: jednu protiv Maksencija, tiranina u Rimu, drugu protiv Skita na Dunavu i treću protiv Vizantinaca. Pred borbu sa Maksencijem, kada Konstantin beše u velikoj brizi i sumnji u uspeh svoj, javi mu se na danu presjajan krst na nebu, sav okićen zvezdama, i na krstu stajaše napisano: ovim pobeđuj. Car udivljen naredi da se skuje veliki krst, sličan onome što mu se javi, i da se nosi pred vojskom. Silom krsta, on zadobi slavnu pobedu nad brojno nadmoćnim neprijateljem. Maksencije se udavi u reci Tibru. Odmah potom Konstantin izda znameniti Edikt u Milanu 313. godine, da prestanu gonjenja hrišćana. Pobedivši Vizantince, on sagradi divan prestoni grad na Bosforu, koji se od tada prozva Konstantinopolj. No pred tim Konstantin pade u tešku bolest prokaznu. Žrečevi i lekari savetovahu mu kao lek kupanje u krvi zaklane dece. No on to odbi. Tada mu se javiše apostoli Petar i Pavle i rekoše mu da potraži episkopa Silvestra koji će ga izlečiti od strašne bolesti. Episkop ga pouči veri hrišćanskoj i krsti, i prokaza iščeze sa tela carevog. Kada nasta razdor u crkvi zbog smutljivog jeretika Arija, car sazva I vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine, gde se jeres osudi, a Pravoslavlje utvrdi. Sveta Jelena, blagočestiva majka careva, revnovaše mnogo za veru Hristovu. Ona poseti Jerusalim i pronađe Časni Krst Gospodnji, i sazida na Golgoti crkvu Vaskrsenja i još mnoge druge crkve po Svetoj Zemlji. U svojoj osamdesetoj godini predstavi se ova sveta žena Gospodu 327. godine. A car Konstantin nadživi svoju majku za deset godina i upokoji se u svojoj šezdeset petoj godini u gradu Nikomidiji. Telo njegovo bi sahranjeno u crkvi Svetih Apostola u Carigradu.

Prepodobni mučenik Pahomije

Rodom iz Male Rusije. U mladosti uhvate ga Tatari i prodaju jednom Turčinu kožaru kao roba. Proveo u ropstvu dvadeset sedam godina, u mestu Usaki u Maloj Aziji. Nasilno ga poturče. Ode u Svetu Goru, zamonaši se i provede dvanaest godina pri manastiru svetog Pavla. Reši se da postrada za Hrista. NJegov starac duhovnik Josif otprati ga u Usaki gde se Pahomije javi svom bivšem gospodaru kao hrišćanin u monaškom odelu. Turci ga udare na muke, potom bace u tamnicu, i najzad poseku 8. maja 1730. godine na sam dan Vaznesenja. Od njegove krvi i moštiju desila se mnoga čudesa. Sahranjen na ostrvu Patmosu u crkvi svetog Jovana Bogoslova. Tako ovaj seljak maloruski postade mučenik i vencenosac u carstvu Hristovom.

Prepodobna Jelena Dečanska (3. jun)

Prepodobna Jelena Dečanska. Jelena je sestra Stefana Dečanskog. Upokojila se sredinom XIV veka i sahranjena je u manastiru Dečanima gde joj se mošti i danas nalaze. NJen portret sačuvan je u crkvi u Gornjem Matejevcu kod Niša.

Pesma iz Prologa

Konstantinu caru krst se svetli javi,
Konstantin ga vide i Boga proslavi.
To znamenje beše Sina Božijega,
Od ovog znamenja nema krasnijega,
Znamenje stradanja i vremene bede
Ali i znamenje konačne pobede.
Sa ovim znamenjem, tvoriocem čuda,
Konstantin se kreće i pobedi svuda.
Sred paganskog Rima, krstogonitelja,
On krst visok diže, slavu Spasitelja.
Što tri veka beše lomljeno i kleto,
To sad za Rim posta veliko i sveto!
Tri stotine leta krst pljuvan bejaše,
U krvi svetaca zemlja se kupaše.
Carstva i carevi, oholi i mrski,
Slomiše se redom slično slaboj trski.
A znamenje krsta ostade uspravno
I svetljaše svetu čudesno i slavno.
Konstantin ga pozna i uzdiže više,
Zato mu se ime u kalendar piše.

RASUĐIVANJE

Da je porok nešto stidno i grešno, vidimo i po tome što se on vazda krije i vazda za vazda uzima na sebe obrazinu dobrodetelji. Sv. Jovan Zlatoust divno kaže: „Porok nema svog sopstvenog lica, nego uzima u zajam lice dobrodetelji.“ Zato je Spasitelj i rekao: dolaze u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi (Mat. 7, 15). Nazovi lažova lažovom, lopova lopovom, ubicu ubicom, bludnika bludnikom, klevetnika klevetnikom, i ogorčićeš ih. Nazovi pak koga hoćeš čoveka: poštenim, česnim, nesebičnim, istinitim, spravedljivim, savesnim i – ozarićeš ga i zadovoljiti. Opet po Zlatoustu govorim: „Dobrodetelj je nešto prirodno u čoveku, dok je porok nešto neprirodno i lažno.“ Ako se neki čovek i uhvati u poroku, on brzo opravdava svoj porok nekom dobrodetelji, oblači ga u ruho dobrodetelji. Zaista: porok nema svog sopstvenog lica. Isto kao i đavo, otac poroka!

SOZERCANJE

Da sozercavam Boga Duha Svetoga kao nadahnitelja pravdom, mirom i radošću i to:
1. kako je On nadahnjavao pravdom, mirom i radošću sve ljubitelje pravde Hristove,
2. kako je On nadahnjavao, a i danas nadahnjuje, pravdom, mirom i radošću sve stradalnike za pravdu Hristovu.

BESEDA o deci Božjoj


Ovaj Duh svjedoči duhu našemu da smo djeca Božja. (Rim. 8, 16)
Onaj ko ima u sebi Duha Božjega – samo onaj ima i svedočanstvo, da je dete Božje. Bez Duha Božjega nema ni toga svedočanstva. Niti pak vascela vasiona može dati toga svedočanstva. Sama vasiona, bez Duha Božjega, šta nam drugo svedoči nego da smo mi njeni robovi, njena žrtva, koju ona nemilosrdno guta. Neznabošci su, u stvari, tako i mislili. Bogoborci naših dana – ne misle li i oni tako? Misle. Jer zaista teško je i oteti se od te misli čoveku koji nije poznao Duha Hristova, Duha Božjega, Svedoka nebesnoga. Ne primiste duha ropstva, govori isti apostol. Kakav je to duh ropstva? Svaki drugi osim Duha Božjega, koga Hristos Gospod šalje onima koji njega ljube. Jedino je Duh Božji Svesveti duh slobode i posinaštva.
O sreće, o mira, o radosti, kad se Duh Božji svije u očišćeno srce čovečje kao lastavica u svoje gnezdo! Tada nada otvori stotine kapija na tamnici vasione, i zagrljaj naš, širi od vasione, pruža se ka Nekome većem i milostivijem od vasione. Kome? Ocu! I mi onda kličemo:
Avva, Oče!
Svedočanstvo o Bogu, koje dolazi kroz oči, može nas i dovesti u sumnju da smo i mi čeda Božja. Ali svedočanstvo, koje nam dolazi iz srca, od Duha Božjega, ne ostavlja ni najmanje sumnje. To Bog svedoči o Bogu. Kakve tu može biti sumnje? I miluje nas Bog Duh Sveti u samome srcu bića našeg. Kakve tu može biti sumnje? Ne; nego tada mi znamo i osećamo sasvim pouzdano, da je Bog-Otac, a mi – čeda Božja. Ničije sluge, ničiji robovi, no – čeda Božja.
O Gospode Bože Duše Sveti, useli se u nas i ostani s nama kao Svedok Trojice i Carstva, kao Svedok Raja besmrtnoga. Tebi slava i hvala vavek. Amin.