Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Četvrtak, 06.06. (24.05. po Starom kal.)

Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan

Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan

Vaznesenje Gospodnje slavi crkva u četrdeseti dan posle Vaskrsenja Hristova, kada se Gospod uzneo na nebo, i uvek pada u četvrtak šeste nedelje posle Vaskrsa. Pošto se Gospod kroz četrdeset dana iza svoga vaskrsenja javljao učenicima govoreći im o Carstvu Božijem i pošto im je zapovedio da se ne odaljuju od Jerusalima no da čekaju obećanje Sv. Duha, izveo je Gospod svoje učenike do Vitanije, podigao je svoje ruke i blagoslovio ih je, i blagosiljajući ih uzneo se na nebo. Kada su učenici sa Gore Eleonske gledali na oblak koji je Gospoda sakrio od njihovih očiju i na nebo, objaviše im anđeli da će isti Isus koji se od njih uzneo na nebo na isti način doći, kao što su ga videli da se uznosi na nebo (Dap. 1, 1-12; Mk. 16, 12-19; Lk. 24, 50-52). Mnogobrojne vesti koje govore o vaznesenju nejednako govore o danu i datumu vaznesenja. Jedne govore o vaznesenju ili odmah sa vaskrsenjem, ili za vreme cele Pedesetnice ili u pedeseti dan sa praznikom Silazka Sv. Duha. O vaznesenju posle javljanja učenicima kroz četrdeset dana govore samo Dela apostolska (Dap.) 1, 3, dok ap.Luka u jevanđelju 24, 36-63 ne spominje dan vaznesenja, tako da bi se po ovom izlaganju moglo misliti da je vaznesenje bilo odmah iza vaskrsenja. Praznik Vaznesenja zove se ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (i analipsis tu kiriu imon Iisu Hristu), ili samo α̉νάληψις (analipsis), zatim η̉μέρα α̉νάληψεως (imera analipseos) (prema ap. Luki 9, 51). Grigorije Niski (395) kaže da se ovaj praznik u Kapadokiji zvao η̉ ε̉πισωζομέμη (i episozomemi) (valjda η̉μέρα), srpski Spasovo, Spasovdan, po svoj prilici zato, što se u ovaj dan dovršilo delo našeg spasenja i iskupljenja. Isto tako zovu ovaj praznik i sv. Jovan Zlatousti i drugi pisci. U Antiohiji se ova reč dodavala ka nedelji koja prethodi Vaznesenju ili koje dolazi iza njega. U srpskoslovenskim tekstovima ovaj praznik se zove prevodom grčke reči α̉νάληψις, naime uzeće, a negde se i danas otuda zove ovaj praznik „vazam“. Ovaj dan se zvao još i τεσσάρακοστή ili četrdeseti dan (5. kanon nikejskog sinoda). Ova reč u ovom kanonu označava četrdeseti dan iza Pashe, a ne post sv. četrdesetnice. Latinski se označava ovaj praznik Ascensio, Ascensio Domini. Vaznesenje se prvobitno nije slavilo posebnim praznikom u četrdeseti dan posle Vaskrsa, no je prvobitno Pedesetnica, tj. Vreme od pedeset dana, bila tako reći jedan jedinstven praznik sa više uspomena, a uspomena na vaznesenje bila je utopljena u Pedesetnicu, vreme od pedeset dana. Zato neki raniji pisci iz 3. veka kao npr. Tertulijan i Origen ne spominju ovaj praznik. Najstarije beseda na ovaj praznik možemo naći u vreme sv. Jovana Zlatoustog (+405) i Grigorija Niskog, dakle krajem 4. veka izdeljena je uspomena vaznesenja Hristova od Pedesetnice, pedesetog dana iza Vaskrsa i dana Silazka Sv. Duha, i postavljena je na svoje mesto u četrdeseti dan iza Vaskrsa.
Apostolske ustanove (1. V, s. 20, 1) kazuju da se sedmica iza Vaskrsa slavila kao „dostojanstven praznik“ i nastavlja ovako: „Tada brojte od prvog dana Gospodnjeg 40 dana i slavite od dana Gospodnjeg (tj. Pashe) do četvrtka (tj. 40 dana) Vaznesenje Gospoda, u koji je On celu ekonomiju i plan iskupljenja izvršio i vratio se natrag ka Bogu Ocu, pošto se posadio s desne strane moći i sada čeka, dok ne budu NJegovi neprijatelji položeni kod nogu njegovih“. Kao što se u Jerusalimu u četrdeseti dan iza Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u drugim mestima Istoka, gde se slavilo Vaznesenje, izlazilo na litiju, kao npr. U Carigradu i Antiohiji, tako je takođe i u našoj Crkvi se u ovaj dan nosi litija. Pri uvođenju liturgičkih običaja rukovodilo se principom što većeg podražavanja radnjama Spasiteljevim. U ovom slučaju imalo se u vidu da je Gospod izveo svoje učenike na Eleonsku Goru (Lk. 24, 50), što znači u pravcu prema Vitaniji.
Mesto sa koga se Gospod uzneo na nebo, bilo je odmah veoma poštovano. Već carica Jelena je dala sagraditi na Eleonskoj Gori velelepnu baziliku, koju su Saraceni na žalost razorili, i više nije podignuta. Danas samo jedna mala crkvica označava mesto, koje se već u IV –om veku označavalo kao mesto vaznesenja, i gde se još i danas nazire trag od stope Spasitelja. Jevanđelje o vaznesenju Gospoda - Sveti Vladika Nikolaj Žički

Prepodobni Simeon Stolpnik Divnogorac

Prepodobni Simeon Stolpnik Divnogorac

Ovaj divni svetitelj rodio se u Antiohiji 522. godine u vreme cara Justina Starijega. Otac mu pogine od zemljotresa i on ostane sam s materom Martom. U šestoj godini života udaljio se u pustinju ka nekome duhovniku Jovanu, pod čijim rukovodstvom predao se velikom posnom i molitvenom podvigu na udivljenje svih onih koji su ga videli. Pretrpevši strašna iskušenja demonska, on je primio od Gospoda i angela NJegovih veliku utehu i blagodat. Gospod Hristos javio mu se u vidu krasnoga dečka. I posle toga viđenja u srcu Simeonovom razgori se velika ljubav prema Hristu. Mnoge godine proveo je na stolpu Bogu se moleći i psalme pojeći. Po uputstvu Božjem udaljio se po tom na goru prozvanu Divnom od samog Gospoda. Po imenu ove gore i sam Simeon prozvat je Divnogorac. Shodno njegovoj ljubavi prema Bogu, data mu je bila retka blagodat, pomoću koje je isceljivao svaku bolest, ukroćavao zverove, prozirao u daleke krajeve sveta i u srca ljudska, izlazio van sebe i gledao nebesa, razgovarao s angelima, strašio i razgonio demone, proricao, živeo ponekad po trideset dana bez sna i još duže bez hrane, primao hranu iz ruku angela. Na njemu se potpunce ispuniše reči Spasiteljeve: "Ko vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti" (Jn 14, 12). Leta Gospodnjeg 596. a u sedamdeset petoj godini života svoga predstavi se Simeon Gospodu, da se večito naslađava gledanjem lica Božija zajedno s angelima.

Sveti mučenici Meletije stratilat

Sveti mučenici Meletije stratilat i hiljadu dvesto osamnaest vojnika sa ženama i decom. Optužen za razorenje neznabožačkog hrama u vreme cara Antonina. Prikovan za drvo Meletije ispusti svoju svetu dušu. Sa njim postradaše i mnogi vojnici, koji su bili pod njegovom komandom, a ne hteše se odreći Hrista Gospoda svoga. Svi česno postradaše u II veku i preseliše se u carstvo Hrista Boga.

Prepodobni Nikita Stolpnik

Kao mladić živeo životom neobuzdanim i poročnim. Ušavši jednom slučajno u crkvu, on čuje reči proroka Isaije, "Umijte se, (od greha) bićete čisti" (Is 1, 16). Ove reči siđu duboko u srce njegovo i učine ceo prevrat u životu njegovom. Nikita ostavi kuću svoju, i ženu, i imanje, i ode u jedan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti podvizavaše teškim podvizima. Obloži sebe lancima, i zatvori se u jedan stolp, zbog čega se i prozva Stolpnikom. Bog mu darova veliku blagodat, te isceljivaše ljude od raznih muka. Tako isceli od uzetosti černigovskog kneza Mihaila. Neki zlotvori videše na njemu lance, pa po sijanju pomisliše da su od srebra. Za to ga jedne noći ubiše, a lance skidoše i odneše. To se dogodilo 16. maja 1186. godine. Po smrti javio se nekom starcu Simeonu, i naredio mu, da nađene lance njegove položi u grob pokraj tela njegovog.

Pesma

Slava Simeonu, divnom Divnogorcu,
On pohvala beše svevišnjemu Tvorcu.
Molitvom i postom i bdenijem noćnim
On svetitelj posta c darovima moćnim,
C darovima moćnim Božje blagodati.
Trudove mu Gospod blagodaću plati,
Blagodaću silnom na delu i reči,
Što demone ruši i bolesti leči,
Što svakoje delo po istini sudi,
I poznaje tajne nebesa i ljudi.
Od detinjskih leta do staračkih dana
On bi žrtva krasna i blagouhana.
Srce mu bejaše oltar živog Boga,
Svetilište svetlo Duha Svesvetoga.
Um uzdignut silno u najviše sfere,
Gde se vidom vide svi predmeti vere.
A volja mu beše na dobro pružena.,
U zakonu Božjem krepko utvrđena.
Šta su sva bogatstva, i sva carstva šta su?
K’o svetlaci hitri blesnu i ugasnu!
Spram svetog čoveka – i svet celi šta je?
Svet se menja, gine, a svetac ostaje,
Ne rodi li sveca svet je smokovnica
Bez roda i cene – mrtva jalovica!
Slava Simeonu, divnom Divnogorcu.
On pohvala beše i tvari i Tvorcu.

RASUĐIVANJE

Čistome sve je čisto, rekao je apostol. I hrana čovekova sama po sebi ne može se nazvati nečistom, mada neka hrana može izazvati nečiste pomisli i želje kod čoveka. O tome divno rasuđuju sv. Simeon Stolpnik u razgovoru sa svojim starcem Jovanom. Reče starac Jovan: „Čoveka ne prlja jelo i piće, jer Gospod govori u Pismu:vsяkoe zelie snednoe vъ piщu dahъ vamъ“ (I Mojs. 9, 3), na što blaženi Simeon odgovori: „Ako čoveka ne prlja jelo, ipak ono porađa misli prljave, i pomračava um, i ukorenjuje i odebljuje strast, i pretvara duhovnog čoveka u telesnog, prikivajući misli njegove k zemnim željama.“ Nije li voda što iz oblaka pada čista? No kad kiša mnogo pada, usevi od nje istrule. Tako isto i jaka hrana izaziva truljenje duhovnog i moralnog bića čovekovog.

SOZERCANJE

Da sozercavam blagodat Boga Duha Svetoga u tajni miropomazanja i to:
1. kako ta blagodat pomazuje dušu, očišćenu krštenjem od prvoga greha, radošću sinovstva,
2. kako ona utvrđuje čoveka u veri Hristovoj i zapečaćava ga za Carstvo Božje.

BESEDA

o tome kako se ljubav Božja izliva u srca ljudska
LJubav Božja izli se u srca naša Duhom Svetijem koji je dat nama. (Rim. 5, 5)
LJubav je radost, i ljubav radošću pomazuje srce čovekovo. LJubav je, braćo, sila, i ljubav silom pomazuje srce čovekovo. LJubav je mir, i ljubav mirom pomazuje srce čovekovo. A od radosti, sile i mira rađa se hrabrost, i ljubav hrabrošću pomazuje srce čovekovo,
LJubav Božja, kao mirisni jelej, izliva se u srca naša ne drukčije nego Duhom Svetim, Duhom sveblagim i svesilnim. Potpuno nezasluženo od nas izliva Duh Božji ljubav Božju u srca naša u tajni miropomazanja. No mi tu ljubav vremenom prenebregavamo, i grehom od Boga se udaljavamo, i padamo u bolest duhovne raslabljenosti. I Duh Sveti, ne mogući obitavati u sasudu nečistom, udaljava se iz srca našeg. A kada se Duh Sveti od nas udalji, udaljava se namah i radost, i sila, i mir, i hrabrost. I mi postajemo žalosni, bezsilni, uznemireni i strašljivi. No sveblagi Duh Božji samo se udaljava od nas, ali nas ne napušta potpuno. Ne napušta nas On, nego nam, bolesnim, nudi lekove kroz tajnu pokajanja i tajnu pričešća. A kada se pokajanjem i pričešćem ponovo očistimo, tada se On, Bog Duh Sveti, ponovo useljava u nas i izliva ljubav Božju u srca naša. Padamo i ustajemo, padamo i ustajemo! Kada padnemo, Duh Božji stoji kraj nas i diže nas, ako mi poželimo da se dignemo. Kada pak ustanemo, duh Božji stoji u nama sve dokle mi po grehu i gluposti ne poželimo da padnemo. Tako mi u ovom životu naizmenično bivamo plodna njiva i pustinja, sinovi pokajani i sinovi bludni, punoća i praznina, svetlost i tama.
O Bože Duše Sveti sveblagi, ne odstupi od nas i kad Te mi hoćemo i kad Te mi nećemo. Prebudi s nama do smrti naše, i spasi nas u život večni. Tebi slava i hvala vavek. Amin.