Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Subota, 09.02. (27.01. po Starom kal.)

Sveti Jovan Zlatoust, zlatna truba Pravoslavlja

Sveti Jovan Zlatoust, zlatna truba Pravoslavlja

Spomen ovoga svetila crkve praznuje se 13. novembra i 30. januara. A ovoga datuma praznuje se prenos njegovih česnih moštiju iz jermenskog sela Komana, gde je kao izgnanik umro, u Carigrad gde je ranije kao patrijarh upravljao crkvom. Kada se navrši trideset godina od njegove smrti, patrijarh Prokl održi jedan govor u spomen svoga duhovnog oca i nastavnika, i tim govorom toliko razgori ljubav naroda i cara Teodosija Mlađeg, prema velikom svetitelju, da svi požele da se Zlatoustove mošti prenesu u Carigrad. Priča se da se kovčeg s moštima nikako nije dao pokrenuti s mesta sve dok car nije napisao pismo Zlatoustu, moleći ga za oproštaj (jer majka Teodosijeva, Evdoksija, vinovna je bila za progonstvo svetitelja) i prizivajući ga da dođe u Carigrad, negdašnju rezidenciju svoju. Kad je ovo pokajno pismo položeno na kovčeg, kovčeg postane sasvim lak. Pri prenosu, mnogi bolesnici koji se dohvatiše kovčega, ozdraviše. Kada su mošti prispele u prestonicu, tada je car ponovo nad moštima molio svetitelja za oproštaj u ime matere svoje, i to kao da ona sama od sebe govori: "Dok ja živeh vremenim životom, pakost ti učinih, a sada kada ti živiš besmrtnim životom, budi koristan duši mojoj. Slava moja prođe i ništa mi ne pomože; pomozi mi ti, oče, u slavi tvojoj, pomozi mi pre nego što budem osuđena na Sudu Hristovom!" Kada je svetitelj unesen u crkvu Svetih Apostola i postavljen u presto patrijaršijski, tada je masa sveta čula iz usta njegovih reči: "Mir vsjem!" Prenos moštiju svetog Jovana Zlatousta izvršen je 438. godine (v. 30. januar i 13. novembar).

Prepodobni Tit Pečerski

Bio najpre vojnik, pa kada u nekom boju zadobi ranu u glavu, on se povuče od sveta u Pečerski manastir gde ozdravi i primi monaštvo. Provodio je vreme u neprestanom oplakivanju svojih ranijih grehova. Pred smrt bi izvešten kroz neku nebesku pojavu da su mu svi gresi oprošteni. Mošti mu počivaju u pešterama Teodosijevim.

Pesma iz Prologa

Sveti Jovan, truba zlatokovna,
Milost Božju ljudima rastrubi,
Milost čudnu, što i grešne ljubi,
Milost divnu, što kroz sunce sija
I mesecom zemlju zadivljava,
U zvezdanoj kolevci je nija.
Milost strašnu c Golgote krvave.
Gde Bog raspet'svetu zločin prašta.
Milost strave, praštanja i slave,
Milost koju angeli pevaju,
Koju tvari svukolike piju,
Koju samo sveci proslavljaju,
Milost što je melem bolesnima,
Radost prostim, ludost književnima,
Utuk gordim, kazna sujetnima;
Bilost Božju, što sva tvar uživa,
Što se lije ko struja vazduha,
Milost štono sve grehe pokriva —
Milost takva neznana do Hrista;
Večnim sjajem od Hrista zablista.
Učitelju Vožije milosti,
Moli Boga, da nam grehe prosti.

RASUĐIVANJE

Velika je stvar post, no ljubav je još veća. Ako se postom demoni progone, strasti ukroćavaju, telo umiruje, duh sređuje, ljubavlju se Bog useljava u čoveka. Sam je Gospod naglasio post kao neophodan, no ljubav je istakao kao glavnu zapovest. U prvoj polovini prošloga stoleća vladao je Ohridom DŽeladin-bej, odmetnik od sultana i samostalni gospodar, a crkvom je u to vreme upravljao mitropolit Kalinik. DŽeladin-bej i Kalinik, iako razne vere, bili su vrlo dobri prijatelji i često jedan drugog posećivali. Dogodi se da DŽeladin bej osudi 25 hrišćana na vešala. Na Veliki Petak treba lo je da budu obešeni. Mitropolit, sav uzbuđen zbog toga slučaja ode ka DŽeladin-beju i stane ga moliti da ublaži kaznu. Dok su oni razgovarali, stigne i vreme ručku, i bej pozva mitropolita da ruča Za ručak je bilo spremljeno jagnjeće meso. Mitropolit se izvini da zbog posta ne može ostati na ručku i spremi se da iziđe. Žao bude beju i rekne mitropolitu: "Biraj, ili ćeš jesti sa mnom i 25 ljudi osloboditi od vešala, ili nećeš jesti i pustiti ih na vešala":
Mitropolit se prekrsti i sede za ručak, a DŽeladin oslobodi osuđene od smrtne kazne.

SOZERCANJE

Da sozercavam Gospoda Isusa kao prvosveštenika:
1. koji prinosi Bogu na žrtvu sve vreme Svoga života na zemlji,
2. koji prinosi Bogu na žrtvu svaku reč Svoju, svako osećanje, svaku pomisao, svaki trud i svaku suzu,
3. koji za ljude prinosi Bogu najzad svecelo Sebe samoga kao čoveka.

BESEDA

o nedoumici malovernih
Ko je ovaj da ga slušaju i vjetrovi i more? (Mat. 8, 27)
Tako su se pitali apostoli ne poznavajući još Gospoda Isusa a videći Ga kako utišava burno more i vetrove. Ko je ovaj da ga slušaju vjetrovi i more? To je Onaj koji je i stvorio vetrove i more. Kakvo je čudo, dakle, da ga NJegove sopstvene tvari slušaju? Nije li sekira poslušno oruđe u onim rukama koje su je načinile? Gospod je sve stvorio rečju, zato se sve i pokorava reči NJegovoj.
Ko je Ovaj, braćo? To je Onaj isti koji je i pre toga podizao vetrove i umirivao ih, i koji je uzburkivao more i obuzdavao ga. To je Onaj isti koji to i danas čini. Kao čovek On stade pred ljude i zapreti razigranom vetru i razuzdanom moru, da bi uništio zabludu kod ljudi, kao da se vetrovi i mora kreću i umiruju, ili slepim slučajem ili nekom zlobnom silom, i da bi zauvek otkrio istinu, da umna i dobra sila Stvoritelja upravlja i zapoveda svima stihijama po Svome promislu.
Ko je Ovaj? — pitahu apostoli. To je bezgrešni Sin Božji, o apostoli sveti, čije ćete ime vi proneti po celome svetu, i za čije ćete ime vi biti mučeni i zaklani kao jaganjci od vukova. Ko su vukovi? Oni koji misle, da se vetar sam od sebe kreće, i more samo od sebe uzburkava i utišava, ili samo od sebe, ili od đavola. O sveti apostoli, koji upitaste i odgovor istinit dobiste, i istinu celom svetu objaviste, molite se za nas, da se i mi svi prosvetimo tom istinom.
O Gospode, sveumni i svesilni, umiri vetrove greha i utišaj buru strasti naših prljavih i nedostojnih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.