Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Subota, 11.05. (28.04. po Starom kal.)

Sv. ap. Jason i Sosipater, i Kerkira devica

Sv. ap. Jason i Sosipater, i Kerkira devica

Prva dvojica behu od Sedamdeset apostola, a poslednja beše kći nekoga cara sa ostrva Krfa. Jasona i Sosipatra spominje apostol Pavle (Rim. 16, 21) i naziva ih rođacima svojim. Jason je bio rodom iz Tarsa kao i sam apostol Pavle, a Sosipater iz Ahaje. Prvi beše postavljen od apostola za episkopa Tarsijskog a drugi za episkopa Ikonijskog. Putujući i propovedajući Jevanđelje ova dva apostola stigoše na ostrvo Krf, gde uspeše da sagrade crkvu u ime sv. Stefana prvomučenika i da pridobiju neke neznabošce za crkvu. Car toga ostrva baci ih u tamnicu, gde behu zatvoreni 7 razbojnika: Satornije, Jakishol, Faustijan, Januarije, Marsalije, Efrasije i Mamije. Ovu sedmoricu apostoli prevedoše u veru Hristovu i od vukova napraviše jaganjce. Čuvši car za to naredi da se ta sedmorica umore smrću u vreloj smoli. I tako oni primiše venac mučenički. Kada po tom car istjazavaše apostole, kći njegova devica Kerkira, gledaše s prozora muke Božjih ljudi, pa saznavši zbog čega ih muče, i sama se oglasi hrišćankom i razdade sve svoje nakite siromasima. Razgnevi se car na kćer svoju, i zatvori je u naročitu tamnicu, pa pošto ne uspe da je time odvrati od Hrista, naredi te zapališe tamnicu. Tamnica izgori, no devica osta živa. Videći to čudo mnogi se narod krsti. Razjareni car tada naredi te mu kćer privežu za drvo i strelama je ubiju. Oni koji poverovaše u Hrista pobegoše od strašnoga cara na obližnje ostrvo i skriše se. Car pođe lađom da ih pohvata, no lađa potone u moru, i tako nečestivi pogibe kao negda faraon. Novi car primi veru Hristovu, krsti se i dobi ime Sevastijan. Jason i Sosipater slobodno propovedahu Jevanđelje i utvrđivahu Crkvu Božju na Krfu do duboke starosti, i tu skončaše zemni život svoj, i preseliše se u dvore Gospodnje.

Sv. muč. Maksim, Dada i Kvintilijan

Postradali u vreme Dioklecijana. Behu suđeni i mučeni od vojvode Tarkvinija. Posle tamnovanja i mučenja posečeni mačem. 3. Sv. muč. Tibal. Slovenin iz Panonije. U vreme Dioklecijana beše strašno mučen za veru Hristovu, i postrada u mestu Cibalu.

Pesma iz Prologa

Devica Kerkira, i nežna i čista,
Iz carskoga dvora ču za ime Hrista,
I to sveto ime srcem joj zavlada,
Te gotova beše za njeg' da postrada.
Otac ćerku uči, no kako? i čemu?
— Bog je jedan, oče, pokloni se NJemu!
NJegova je ljubav kroz Hrista javljena,
Tom ljubavlju sad sam i ja ujazvljena.
Ja ne žalim sebe, nit' se muka bojim,
Ti što hoćeš čini, ja pred Bogom stojim. —
U plamenu stoji Kerkira devica,
Tiha, krotka, svetla, kao golubica.
Crven plamen bukti, sva tamnica puca,
Kerkirino srce nebojazno kuca,
U srcu se gnezdi molitva i nada,
Time ona oganj ne oganj nju svlada,
Ustreljena deva ljubavlju božanskom,
Rastavi se lako s taštinom zemaljskom,
Telo joj razneše smrtonosne strele...
Gospod primi dušu device svecele.

Rasuđivanje

Tajna našeg spasenja zaključuje se u pojavi Boga među ljudima u telu ljudskom. Sv. Meliton Sardijski piše: „Dela Hristova posle krštenja pokazala su i dokazala svetu, da je u telu NJegovom skrivano Božanstvo. Budući Bogom On je bio i savršenim čovekom. On nam je javio dva Svoja jestestva: Božanstvo čudesima, učinjenim kroz tri godine posle krštenja, i Čovečanstvo kroz onih 30 godina, kada je nemoć telesna skrivala znake NJegovog Božanstva, mada je On bio istinski predvečnim Bogom." — Način sjedinjenja Božanstva s Čovečanstvom teško je pojmljiv, no događaj pojave Boga kao čoveka među ljudima savršeno je pojmljiv iz pojma o ljubavi Božjoj prema ljudima. Ni svet kao događaj nije više pojmljiv — može se reći da je čak i manje pojmljiv — nego događaj nad događajima: vaploćenje Boga.

Sozercanje

Da sozercavam vaznesenje Gospoda Isusa, i to:
1. kako On izvodi učenike Svoje na brdo prema Vitaniji;
2. kako On uzdignutim rukama blagosilja učenike;

Beseda

o traženju lica Gospodnjega
Tražim lice tvoje Gospode! — Pokaži
svijetlo lice tvoje slugi svojemu!
(Ps. 27, 23; 31, 16).
Car David tražaše ono što prosti ribari dobiše netraženo. Car se previjaše u mraku čeznući da vidi svetlo lice Gospodnje, koje se pokaza prostim ribarima u svom sjaju svome. Car David pripadaše vremenu čekanja, a učenici vremenu ispunjenja. Tamo je samo nagoveštaj dolaska Gospodnjeg, ovde dolazak. Tamo slutnja i maštanja o licu Gospodnjem, ovde sjaj i krasota samoga toga lica. Sjajno beše lice Gospodnje i pre vaskrsenja, a koliko tek sjajnije po vaskrsenju! Neugasivi plamen Božanstva skrivaše se iza ikone tela NJegovog, i sijaše kroz tu telesnu ikonu. I učenici Ga gledahu netremice, i radovahu se srcem. Četrdeset dana gledahu proslavljeno telo NJegovo; i radovahu se srcem!
O braćo moja, potražimo i mi sjajno lice Gospodnje, da bi osetili nasladu kojom se angeli nebeski opijaju. Ako ga budemo s čežnjom tražili u ovome životu, videćemo ga bar u onom; no ako ga ne tražimo u ovom životu, ne ćemo ga videti ni u ovom ni u onom. Čeznimo, braćo, za. licem Hristovim! Svaka NJegova reč pokazuje nam jednu crtu lica NJegovog. Svaki NJegov apostol pokazuje nam poneku osobinu lica NJegovog. Svako NJegovo delo pokazuje nam neku crtu lica NJegovog. Svaki NJegov svetitelj pokazuje nam poneki zrak svetlog lica NJegovog. Sa čežnjom, braćo, ispitujmo lice Gospodnje. Sastavljajmo zrak sa zrakom, dok se ne pokaže celo sunce. Ugnezdimo to Sunce u dubinu srca svoga, da iznutra obasja dvore naše telesne. Taj neiskazano slatki vinograd usadimo u srce svoje, da bi okusili ono besmrtno piće, kojim se angeli opijaju.
O Gospode svetlonosni, pokaži svetlo lice Tvoje slugama Tvojim. Tebi slava i hvala vavek. Amin.