Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Sreda, 13.02. (31.01. po Starom kal.)

Sveti Kir i Jovan, besrebrenici i čudotvorci

Sveti Kir i Jovan, besrebrenici i čudotvorci

Ovi milosrdni i divni svetitelji nisu bili braća po krvi, ali su bili braća po duhu. Kir je najpre živeo u Aleksandriji i kao lekar lečio ljude i silom Hristovom i fizičkim lekovima. Saznavši da bolesti napadaju ljude najviše zbog grehova, on je uvek upućivao bolesnike da pokajanjem i molitvom očiste dušu od greha, da bi kroz to povratili i telu zdravlje. Kada nasta Dioklecijanovo gonjenje hrišćana, Kir se udalji u Arabiju gde primi monaški čin. No kao što je bio čuven u Aleksandriji, tako se pročuje i u Arabiji, te su ljudi i tu pribegavali njemu za pomoć. Čuvši za Kira, Jovan, tada rimski oficir u Edesi, dođe u Arabiju da ga vidi. Videvši se, oni zavole jedan drugog kao brat brata, te ostanu zajedno da se podvizavaju. U to vreme istjazavahu mučitelji neku Atanasiju hrišćanku, sa tri kćeri njene u gradu Kanopu. Čuju za ovo Kir i Jovan pa dođu u Kanop da hrabre majku i ćerke, da ne otpadnu od vere. I zaista, blagodareći savetima ovih svetitelja, Atanasija pretrpe sva mučenja i sa ćerkama bi pogubljena za Hrista. Ćerke Atanasijine zvale su se: sveta Teoktista od petnaest godina, Teodotija od trinaest godina i Evdokija od jedanaest godina. Tada mučitelji uhvate Kira i Jovana pa ih, posle muka i tamnovanja, mačem posekoše, 311. godine. Bezbrojna čudesa učiniše ovi sveti mučenici i za života i po smrti. NJihove mošti prenesene su u vreme cara Arkadija u Rim. Oni se prizivaju u pomoć naročito pri nesanici, pri osvećenju vode, i jeleosveštenju (v. 28. jun)

Sveta mučenica Trifena

Dragovoljno i hrabro podnela mnoge muke za Hrista. Pa pošto se ne hte odreći vere, bude pušten jedan besan vo, koji je izbode i umrtvi. To se dogodilo u I veku. NJu prizivaju u pomoć majke koje ne mogu da doje svoju decu.

Prepodobni Nikita Pečerski

Kao monah, ne poslušav igumana, udalji se iz manastira i zatvori u jednu keliju. Za neposlušnost popusti Bog na njega veliko iskušenje. Jednom kada Nikita beše na molitvi, javi mu se đavo u vidu angela svetlog i reče mu: nemoj se više moliti, nego čitaj knjige, a ja ću se moliti za tebe! Posluša Nikita, presta moliti se i poče čitati knjige. Čitao je samo Stari Zavet, a Novi Zavet nikako nije mogao ni otvoriti, jer mu to nije davala sila đavolska. Pomoću đavola i prorokovao je, i to samo zločine, otmice, paljevine i ostala zla dela, koja su đavolu poznata otuda što i on u njima učestvuje. Najzad uvide sveti oci pečerski da je Nikita pao u đavolsku prelest, te se počnu moliti Bogu za njega. Nikita se povrati, uvide propast u kojoj je bio, pokaje se gorko za neposlušnost i gordost, i upravi se pravim putem. Posle dugog kajanja i mnogih suza, Bog mu oprosti i darova ga darom čudotvorstva. Upokojio se 1108. godine.

Pesma iz Prologa

Nikita se Tvorcu moli,
Da ga Tvorac udostoji,
Da on Tvorca videt može:
"Javi mi se, Bože, Bože!"
O Nikita, greh te goni
Da ti prosiš to od Boga!
Udostoj se, pa ćeš gledat'
U večnosti Svevečnoga.
Besmrtni se Bog ne dava
Smrtnom oku sagledati
I višnjem je svetu strava
U Svemoćnog pogledati.
Život ovaj dat je nama,
Da se njime pripremamo,
Da dostojni tek po smrti
Svetlost večnu sagledamo.
Al' Nikita ište, moli,
Da ga Tvorac udostoji,
Da on Tvorca videt može:
"Javi mi se, Bože, Bože!"
Tad se njemu đavo javi:
"Pokloni se meni!" reče,
A Nikita brže-bolje
Na kolena pred njim kleče!
Jer pomisli, da je angel:
Beše đavo sav u sjaju,
I ispuni lažnim cjajem
Nikitinu svu odaju.
O ne kušaj, brate, Boga,
Vek je ovaj vek pripreme,
U ovom je veku vera,
U onome tek viđenje
Prvo bitka, pa pobeda,
Prvo muka, pa naslada —
Sve u svoje biva vreme.

RASUĐIVANJE

Iako su Sveti Oci pohvaljivali monaštvo kao angelski čin; iako su mnogi od najvećih svetitelja proživeli vek i došli do savršenstva u gluhoj i beživotnoj pustinji, ipak crkva pravoslavna ne preporučuje monašenje svima vernicima. "Niti se svi u pustinji spasoše, niti u svetu svi pogiboše", rekao je jedan svetitelj. Jednome građaninu, koji je i bez naklonosti k monaštvu hteo poći u manastir, rekao je sv. Nifont: "Čedo, mesto niti spasava, niti gubi čoveka, nego dela spasavaju ili gube. Nema koristi ni od svetog mesta ni od svetog čina onaj ko ne ispunjava zapovesti Gospodnje. Saul je živeo usred carske raskoši — i propao je; David u takvoj istoj raskoši — dobio je venac. Lot je živeo među bezakonim Sodomcima — i spasao se; Juda je bio među apostolima i otišao je — u Pakao. Ko god govori da je nemoguće spasti se sa ženom i decom, taj se vara. Avram je imao ženu i decu, i 318 robova i robinja, i mnoštvo zlata i srebra, pa — ipak je nazvat drugom Božjim. O koliko se spaslo služitelja crkve i ljubitelja pustinje! koliko velmoža i vojnika! koliko zanatlija i težaka!... Budi pobožan i čovekoljubiv, i spašćeš se."

SOZERCANJE

Da sozercavam Gospoda Isusa kao domaćina u drmu svome i to:
1. kako On hodi po ovome svetu kao onaj koji vlast ima zapovedajući prirodi i izgoneći demone,
2. kako se On brižno trudi na svakom čoveku, s kojim se sretne, kao domaćin na svojoj čeljadi,
3. kako se On ponaša u hramu kao domaćin u domu, čisteći hram od trgovaca.

BESEDA

protiv polutanstva i o izvršenju svega zakona Božjeg
Ovo je trebalo činiti, i ono ne ostavljati (Lk. 11, 42)
Ovde se misli na zakon i milost. U duši fariseja i sektanata ne stoje ovo dvoje, tj. oni ne mogu i da vrše propise zakona i da čine milost, nego prepirući se o tome šta je važnije od ovoga dvoga, jedno ispuštaju a drugo drže. Fariseji su formalno strogo držali propise zakonske, ali su bili sasvim napustili milost i čovekoljublje. Sektanti pak laskaju sebi da oni drže pravdu Božju, no sasvim odbacuju propise crkvenih zakona.
Pravoslavlje predstavlja punoću vere. Ono zapoveda, da se čini ovo i da se ne ostavlja ono. Ono je pažljivo prema spoljašnjim propisima vere, kao čovek kad ide između lonaca pa čuva da ih ne razbije. No ono je još više pažljivo prema pravdi i milosti Božjoj, kao čovek koji idući između zemljanih lonaca ceni ove i čuva ne zbog zemlje, od koje su lonci napravljeni, nego zbog skupocene sadržine koja je u njima. Prazni lonci, koji se nikad nikakvim pićem ne pune, bez vrednosti su kao i prazne zakonske forme farisejske. Piće pak koje se sipa u vetar, rasipa se i gubi, jer se ne sipa u određene za nj sudove.
I tako u Pravoslavlju nema jednostranosti, kao što je nije bilo ni u Gospodu Isusu. Gospod govori Jovanu Krstitelju, koji diše pravdom i milošću Božjom, da treba ispuniti zakon; a farisejima, praznim paragraflijama, bez pravde i milosti Božje, govori: milosti hoću a ne priloga! Očigledno je da je važnije ono što treba činiti od onoga što ne treba ostavljati. No ni malo ne znači da je ono što je manje važno — nepotrebno. U čovečjem organizmu ima puno važnijih i puno nevažnijih organa, no svi oni ukupno čine telo čovekovo.
O Gospode sveobuhvatni, ne daj nam da budemo jednostrani, no pomozi nam da ispunimo svu volju Tvoju. Tebi slava i hvala vavek. Amin.