Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Sreda, 13.03. (28.02. po Starom kal.)

Sveštenomučenik Proterije

Ovaj svetitelj beše prezviter u Aleksandriji u ono vreme kada patrijarh u tom mestu beše jeretik Dioskor, jedan od pokretača monofizitske jeresi, koja učaše da u Hristu nisu dve prirode nego jedna. U to vreme carovaše Markijan i Pulherija. Proterije, muž svet i blagočestiv, ustade protiv Dioskora, zbog čega pretrpe mnoge bede. Tada bi sazvan IV vaseljenskom sabor u Halkidonu, na kome jeres monofizitska bi osuđena, Dioskor zbačen s prestola patrijaršijskog i poslat u zatočenje. Na njegovo mesto bi izabran ovaj pravoverni muž Proterije. On upravljaše crkvom sa revnošću i ljubavlju istinskog sledbenika Hristova. No sledbenici Dioskorovi ne prestaše stvarati metež u Aleksandriji. Pri jednom takom krvavom metežu Proterije izađe iz grada s namerom da se privremeno udalji, ali mu se na putu javi prorok Isaija i reče: "Vrati se u grad, ja čekam da te uzmem". Proterije se vrati i uđe u crkvu. Čuvši za ovo, obesni jeretici navališe u crkvu, uhvatiše patrijarha i noževima ga izbodoše. S Proterijem pogiboše tada još šestorica hrišćana. Tako primi mučenički venac za istinu pravoslavnu ovaj divni pastir stada Hristova, 457. godine.

Sveti Vasilije ispovednik

Sveti Vasilije ispovednik

Drug i stradalnik svetog Prokopija Dekapolita. Vasilije verno sledovaše svome učitelju Prokopiju i u miru i u gonjenju. Mnoge muke pretrpe od ikonoboraca. A kada ikonoborci propadoše, po Božjem Promislu, Vasilije se vrati zajedno s Prokopijem u svoj manastir gde se u postu i molitvi dugo podvizavaše, i mirno skonča 747. godine.

Sveštenomučenik Nestor, episkop magidijski

Odlikovao se velikom krotošću. U vreme Dekija bi izveden na sud i ljuto mučen za Hrista. Pred smrt vide u viziji žrtveno jagnje, što on protumači kao znak svoje skore žrtve. Bi mučen od eparha Publija, i najzad na krst raspet u Pergiji 250. godine.

Sveti blaženi Nikolaj, jurodivi pskovski

Živeo životom juroda u gradu Pskovu u vreme cara Ivana Groznoga i upokojio se 28. februara 1576. godine.

Prepodobni Kasijan Rimljanin

Prepodobni Kasijan Rimljanin

Ppepodobni otac naš Jovan Kasijan rodi se u Provansi na jugu Galije, oko 365 godine, od roditelja pobožnih i uglednih. Kada dete poodraste, imućni roditelji ga dadoše u školu. I on u mladosti izuči sve nauke svetske. Jer beše ne samo vrlo darovit, nego i veoma trudoljubiv i vredan. Zatim se sav predade izučavanju Svetoga Pisma Starog i Novog Zaveta. Na taj način steče ne samo svetsko nego i najviše božansko znanje, i ukrasi svoj život svetošću i čistotom. Završivši školu, Kasijan oseti u srcu svom poziv i želju za monaškim životom. Zato napusti otadžbinu, ostavi roditelje i sav sjaj ovoga života, uze krst na svoja ramena, i sledovaše Hristu. A imađaše on i jednog svog nešto starijeg druga ili bolje reći brata, ne po telu nego po duhu, koji se zvaše German. Zajedno sa ovim bratom on krenu na put u Palestinu. Došavši u Svetu Zemlju (oko 383 g.) oni biše primljeni u Vitlejemski manastir, koji se nalazio nedaleko od pećine u kojoj se rodio Gospod naš od Presvete Djeve. Ovde se prepodobni Kasijan odade svakom poslušanju i iznuravanju tela, i svagda beše ustremljen k Bogu molitvom. Upoznavši se sa nekim podvižnicima anahoretima (otšelnicima, usamljenicima) on zažele da se oda još većem savršenstvu. Zato krenu sa svojim duhovnim bratom Germanom na put u Egipat, pošto beše mnogo slušao o podvizima egipatskih monaha, naročito pustinjaka i otšelnika. Krenuvši morem oni stigoše do ušća velike reke Nila. Nedaleko od prvog obližnjeg grada naiđoše na znamenite podvižnike koji življahu u samoći i sa njima razgovarahu o duhovnim stvarima. Zatim oni krenuše dalje i naiđoše na mnoge velike podvižnike, kako one u opštežićnim manastirima, tako i one u otšelničkim kelijama. Idući dalje još dublje u pustinju oni dođoše i do egipatskog Skita, gde videše velike oce egipatske Makarija i Pafnutija, i još mnoge druge bogoljubive podvižnike. Prolazeći dalje oni posetiše i monahe u Tivaidi i u Nitrijskoj pustinji. Sa svima ovim prepodobnim i iskusnim podvižnicima oni razgovarahu o monaškom životu i bogougodnim podvizima, što sve prepodobni Kasijan kasnije opisa u svojim knjigama. Od ovih prepodobnih otaca pustinjaka, istinskih podvižnika i monaha, blaženi Jovan Kasijan skupljaše vrline kao neka trudoljubiva pčela. U to vreme on se i sam povuče u pustinju na bezmolvije, to jest na molitveno tihovanje i samoću, izučavajući u samoći iskušenja i iznuravajući sebe svakim trudom. On u tome dostiže do tako visokog rasuđivanja da je ubrzo postao drugima uzor i primer svake vrline. Uzdignuvši se iznad strasti, i očistivši um, on opitom i blagodaću Svetoga Duha tačno saznade potpunu istinu o monaškom životu i odnese potpunu pobedu nad strastima. U egipatskoj pustinji prepodobni Kasijan ostade sa svojim duhovnim bratom Germanom sve do poznatog origenističkog spora među monasima u Egiptu (oko 399 g.). Ovaj spor izbi među monasima zbog toga što su neki od egipatskih monaha bili pristalice origenističkih zabluda, koje nanošahu štetu i veri i duhovnom životu. Strogi aleksandrijski arhiepiskop Teofil poče tada proganjati monahe koji se držahu Origenovog učenja. Pritom on poverova klevetama nekih, te iz Egipta progna i mnoge nevine monahe. Tako on bez razloga progna i poznate po pobožnom životu nitrijske monahe zvane Duga Braća, nazvane tako zbog svog visokog telesnog rasta. Sa ovom Dugom Braćom, zbog grubih Teofilovih progona, mnogi monasi napustiše u to vreme Egipat i pređoše neki u Palestinu, a neki u Carigrad. Sa Dugom Braćom i ostalim monasima krenuše za Carigrad i prepodobni Kasijan i German. Došavši u Carigrad oni biše primljeni kod svetog arhiepiskopa Jovana Zlatousta. Ovaj sveti otac, ispitavši stvar i doznavši da su ovi monasi nevini, rukopoloži ih: prepodobnog Kasijana za đakona, a Germana za prezvitera. Blaženi Kasijan se veoma divljaše svetom arhiepiskopu Jovanu, naročito njegovoj zlatoustoj rečitosti i mudrosti i njegovoj apostolskoj svetosti. Od njega se prepodobni nauči obilnoj mudrosti i vrlinama, te zbog toga kasnije, i sve do kraja svoga života, ne prestajaše uvažavati i hvaliti svetost i mudrost velikog zlatoustog Oca, govoreći uvek svima da sve što zna - zna od svetog Jovana Zlatousta. Ali kada uskoro zatim surovi Teofil aleksandrijski poče nepravedno proganjati i svetog Zlatousta, i kada ga, uz pomoć carice Evdoksije, nepravedno osudi na bezakonom saboru pod hrastom (403 g.), tada se i blaženi Kasijan, kao pristalica i učenik Zlatousta, nađe pod udarcima Teofilovih i caričinih progona. Jer, car Arkadije nagovaran od carice izdade naredbu po kojoj se svi Zlatoustovi prijatelji imahu prognati iz Carigrada i vratiti svaki u svoj kraj odakle je i došao. Prepodobni Kasijan, iako sav ožalošćen nepravednim stradanjima svoga voljenog oca i učitelja arhiepiskopa Jovana, morade napustiti Carigrad, i on krete prema Rimu (404 g.). Polazeći za Rim on dobi od carigradskog klira i naroda pismo za papu Inokentija, u kome se klir i narod žaljahu papi na nepravedno proganjanje zlatoustog Svetitelja, kao što o tome piše Paladije u žitiju Svetog Jovana Zlatousta. Zbog ovih nepravednih proganjanja i zbog krotkog podnošenja svih stradanja, prepodobni Kasijan smatraše i nazivaše sveblaženog Zlatousta mučenikom. Došavši oko 405. godine u Rim prepodobni Kasijan predade papi pismo; i ostade duže vremena u Rimu. Videći njegove vrline i mudrost papa Inokentije ga rukopoloži za prezvitera. U Rimu se prepodobni upozna i veoma sprijatelji sa mladim đakonom tamošnje Crkve, potonjim papom rimskim svetim Lavom, koji prepodobnog osobito uvažavaše, i kasnije se njemu obraćaše za savete po pitanju jeresi Nestorijeve. Pošto se duhovni brat prepodobnoga Kasijana German upokoji u Rimu, prepodobni krenu iz Rima i dođe u svoju Galiju i nastani se u Marselju (416 g.). Tu osnova dva manastira, jedan muški posvećen sv. mučeniku Viktoru, a drugi ženski. Ova dva manastira ubrzo se razviše u velike i slavne obitelji, poznate nadaleko po svome životu i svojim svetim podvižnicima. Ovi manastiri behu osnovani i uređeni po pravilima i običajima monaškog života na Istoku. Jer prepodobni u njih prenese i zasadi svo svoje prebogato monaško iskustvo i znanje, koje marljivošću pčele beše skupio na Istoku, naročito u Egiptu. O svemu ovome brzo doznadoše okolni monasi i episkopi i moljahu prepodobnoga da napiše pravila i opiše monaške običaje koje je video po manastirima Egipta i Palestine, i da na prost način ovdašnjoj bratiji objasni sveti život svetih otaca Palestinskih i Egipatskih. Ispunjujući molbe monaha i episkopa prepodobni najpre napisa osobito korisnu za ljubitelje duhovnog života knjigu, koja se zove: "O pravilima oštežića i o borbi protiv osam glavnih strasti"[11]. Zatim on napisa i već napred spomenutu knjigu Razgovora Svetih. Na taj način, preko ovih svojih spisa prepodobni otac naš Kasijan pruži tada, a i danas pruža, ogromne duhovne koristi i onima što žive u usamljeničkom bazmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju, i onima što žive u opštežiću. Ugled prepodobnog Kasijana u svoj Galiji, a i u čitavoj Crkvi na Zapadu, beše veoma veliki. To ce vidi i iz toga što su se njemu obraćali da reši neka pitanja o veri. Već smo pomenuli ranije kako se njemu obratio đakon rimske Crkve Lav, moleći ga da izloži veru o ovaploćenju Gospodnjem i pobije jeres Nestorijevu. Isto tako se prepodobnom Kasijanu obraćahu i monasi u Galiji po pitanjima koja behu pokrenuta u velikom sporu između Avgustina, episkopa iponskog u Africi, i jeretika Pelagija. Jeretik Pelagije učio je da se čovek može sam spasti svojom slobodnom voljom i svojim delima i odricao prvorodni greh i pad čovekov u raju, a uz to još odricao i potrebu Hristovog stradanja za nas ljude. Protiv njega ustade i stade pisati spomenuti episkop iponski Avgustin. Po njegovom učenju: čovek je prvorodnim grehom toliko duboko pao da u njemu nije više ostalo nikakva dobra; prema tome čovek se spasava isključivo blagodaću Božjom, i njegova slobodna volja tu nema nikakvog udela. Na pitanje pak, zašto se onda svi ljudi ne spasavaju kad je spasenje samo delo blagodati a ne i čovekove slobode, Avgustin je odgovarao da je Bog tako od večnosti predodredio jedne za spasenje, a druge za pogibao. Umešavši se u ovu borbu prepodobni Kasijan je svetootački bogomudro rasuđivao o tom pitanju. On nazivaše i smatraše Pelagija jeretikom, ali isto tako on ne odobravaše ni Avgustinovo pogrešno učenje koje poriče slobodnu volju čovekovu, i koje ustvari vodi bogohulstvu, jer okrivljuje Boga za večnu pogibao nekih grešnika. Od svojih prepodobnih Otaca na Istoku blaženi Kasijan beše naučio, a to i svojim monaškim iskustvom potvrdio, da je za spasenje čoveka neophodno potrebna blagodat Božja, ali i slobodna volja čovekova, i namera i podvig. Jer po rečima Svetih Otaca, blagodat Božja, ako je i blagodat (Χαρις = dar), ipak spasava one koji to hoće ("η Χαρις καν Χαρις η, τουςςεθελοντας σωζει"). Tako prepodobni otac naš Kasijan nauči i utvrdi braću svoju pravoj veri Svetih Otaca, dok jeretičko učenje Pelagijevo bi osuđeno, a zablude Avgustinove odbačene od strane Pravoslavne Crkve. Prepodobni Kasijan beše zaista obrazac vrlina i izvor monaškog duhovnog iskustva. I kad je ćutao, i kad je govorio, blaženi je bio nauk i savet. On beše u najvećoj meri prostosrdačan i razborit (διακριτικωτατος), tako da ga prepodobni i sveblaženi Jovan Lestvičnik hvali u svojoj reči o poslušanju. Pošto prepodobni Kasijan na tako svet način provede život, i dostiže do potpunog bestrašća, i zablista darom proročkim, i u svemu se pokaza veliki, otputova u miru ka Gospodu, 435 godine. I bi poštovan kao svetac od svih, i na Istoku i na Zapadu. Svete mošti njegove počivaju u njime osnovanom manastiru sv. mučenika Viktora kod Marselja.

Pesma iz Prologa

Dve prirode Gospod spoji,
Da ih više ne razdvoji:
Čovečansku i božansku,
Da ih više ne razdvoji.
Bog i Čovek - ličnost jedna
Na dve strane neposredna.
Bogočovek i Spasitelj,
Razdvojenog Sjedinitelj,
Večnih tajni Tolkovatelj,
Carstva svetih Osnovatelj.
Bog čoveku priđe bliže,
Večnost spusti, vreme diže,
Hristos - truba Svetog Trojstva,
Hristos - tajna čudnog Dvojstva:
Bog istini čovek posta.
Dole siđe, gore osta.
Niti pade nit posrnu.
No telom se zaogrnu.
To je sveta ljubav čista.
LJubav večna. večno ista:
Malim prstom diže diva,
A za um je nepojmljiva.

RASUĐIVANJE

Retkom neustrašivošću odlikovali su se jurodivi Hrista radi. Blaženi Nikolaj trčao je po ulicama grada Pskova praveći se lud, ukorevajući ljude za njihove tajne grehe i proričući ono što će im se dogoditi. Kada car Ivan Grozni uđe u Pskov. sav grad beše u strahu i užasu od groznog cara. Pred svakom kućom beše položen hleb i so kao dobrodošlica caru, no narod se ne pojavljivaše. Kada načalnik grada pred crkvom podnese caru na poslužavniku hleb i so, car oturi poslužavnik i hleb i so pade na zemlju. Tada se pred carem pojavi blaženi Nikolaj, u dugačkoj košulji, opasan konopom, jašući na štapu, kao dete, pa uzviknu: "Ivanuška, Ivanuška, jedi hleba i soli a ne čovečje krvi." Pojuriše vojnici, da ga uhvate no on odjuri i sakri se. Saznavši car o ovom blaženom, ko je on i šta je, poseti ga u njegovoj tesnoj odaji. Bila je prva nedelja Časnog posta. Čuvši da mu car dolazi u posetu, Nikolaj nađe komad sirovog mesa, pa kad mu car stupi u keliju, Nikolaj se pokloni i ponudi caru meso: "Jedi, Ivanuška, jedi!" LJutito mu odgovori grozni car: "Ja sam hrišćanin i ne jedem mesa uz post." Tada mu brzo odgovori Božji čovek: "Ta ti činiš i gore: hraniš se čovečijim mesom i krvlju, zaboravljajući ne samo na post nego i Boga!" Ova lekcija uđe u srce cara Ivana i on postiđen odmah napusti Pskov gde beše naumio učiniti veliki pokolj.

RASUĐIVANJE

Retkom neustrašivošću odlikovali su se jurodivi Hrista radi. Blaženi Nikolaj trčao je po ulicama grada Pskova praveći se lud, ukorevajući ljude za njihove tajne grehe i proričući ono što će im se dogoditi. Kada car Ivan Grozni uđe u Pskov. sav grad beše u strahu i užasu od groznog cara. Pred svakom kućom beše položen hleb i so kao dobrodošlica caru, no narod se ne pojavljivaše. Kada načalnik grada pred crkvom podnese caru na poslužavniku hleb i so, car oturi poslužavnik i hleb i so pade na zemlju. Tada se pred carem pojavi blaženi Nikolaj, u dugačkoj košulji, opasan konopom, jašući na štapu, kao dete, pa uzviknu: "Ivanuška, Ivanuška, jedi hleba i soli a ne čovečje krvi." Pojuriše vojnici, da ga uhvate no on odjuri i sakri se. Saznavši car o ovom blaženom, ko je on i šta je, poseti ga u njegovoj tesnoj odaji. Bila je prva nedelja Časnog posta. Čuvši da mu car dolazi u posetu, Nikolaj nađe komad sirovog mesa, pa kad mu car stupi u keliju, Nikolaj se pokloni i ponudi caru meso: "Jedi, Ivanuška, jedi!" LJutito mu odgovori grozni car: "Ja sam hrišćanin i ne jedem mesa uz post." Tada mu brzo odgovori Božji čovek: "Ta ti činiš i gore: hraniš se čovečijim mesom i krvlju, zaboravljajući ne samo na post nego i Boga!" Ova lekcija uđe u srce cara Ivana i on postiđen odmah napusti Pskov gde beše naumio učiniti veliki pokolj.

SOZERCANJE

Da sozercavam Gospoda Isusa kao hleb života (Jov. 6, 48) i to:
1. kao hleb kojim se duša hrani i živi,
2. kao hleb kojim se um hrani i prosvećuje,
3. kao hleb kojim se srce hrani i oblagorođava.

SOZERCANJE

Da sozercavam Gospoda Isusa kao hleb života (Jov. 6, 48) i to:
1. kao hleb kojim se duša hrani i živi,
2. kao hleb kojim se um hrani i prosvećuje,
3. kao hleb kojim se srce hrani i oblagorođava.

BESEDA

o hrani duševnoj
Ja sam hleb Života (Jov. 6, 48)
Tako reče Gospod Isus gladnome rodu ljudskom. I reč se ta obistini kroz vekove na bezbrojnim sledbenicima Hristovim, koji Gospoda primiše kao hranu duše svoje. Neki očajni mladić, koji stajaše blizu samoubistva, ispovedi se jednom duhovniku. Sasluša ga duhovnik pažljivo pa mu reče: "Sine moj, sam si kriv nevolji svojoj. Duša je tvoja izgladnela do smrti. Ti si celoga života učio samo kako da hraniš telo, no nisi nikad ni pomislio da i duša potrebuje svoju hranu. i to veću i češću nego što telu treba. Duša je tvoja na umoru od gladi. Jedi i pij Hrista, sine moj. Samo to može povratiti dušu tvoju od smrti. Svaki dan i neprestano jedi i pij Hrista; On je životvorni hleb duša naših." Posluša mladić starca i povrati se u život.
Hrannmo, braćo, dušu svoju Hristom, da bi duša naša bila živa i zdrava. Hranimo neprestano um naš mislima Hristovim, da bi um naš bio prosvećen i vedar. Hranimo neprestano srce naše ljubavlju Hristovom, da bi srce naše bilo sito i radosno. Hranimo neprestano volju našu zapovestima Hristovim i primerom Hristovim, da bi volja naša svakominutno činila dobra dela. Neka Hristove misli budu naše misli; i Hristova ljubav naša ljubav; i Hristova dobra volja naša dobra volja. Neprestano hranimo duše naše Hristom Gospodom; neprestano dušom jedimo NJega i pijmo NJega. Nema hranljivijeg hleba od NJega, nema slađeg pića od NJega. U pričešću On se sav daje nama, telom i krvlju. No pričešće je opomena, da duše naše treba neprekidno da hranimo NJime. Neprekidno NJega da jedemo i pijemo, kao što neprestano dišemo.
O blagi i slatki Gospode naš, pokreni duše naše, da se neprestano Tobom hrane i žive budu. Ti si naš hleb života. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

BESEDA

o hrani duševnoj
Ja sam hleb Života (Jov. 6, 48)
Tako reče Gospod Isus gladnome rodu ljudskom. I reč se ta obistini kroz vekove na bezbrojnim sledbenicima Hristovim, koji Gospoda primiše kao hranu duše svoje. Neki očajni mladić, koji stajaše blizu samoubistva, ispovedi se jednom duhovniku. Sasluša ga duhovnik pažljivo pa mu reče: "Sine moj, sam si kriv nevolji svojoj. Duša je tvoja izgladnela do smrti. Ti si celoga života učio samo kako da hraniš telo, no nisi nikad ni pomislio da i duša potrebuje svoju hranu. i to veću i češću nego što telu treba. Duša je tvoja na umoru od gladi. Jedi i pij Hrista, sine moj. Samo to može povratiti dušu tvoju od smrti. Svaki dan i neprestano jedi i pij Hrista; On je životvorni hleb duša naših." Posluša mladić starca i povrati se u život.
Hrannmo, braćo, dušu svoju Hristom, da bi duša naša bila živa i zdrava. Hranimo neprestano um naš mislima Hristovim, da bi um naš bio prosvećen i vedar. Hranimo neprestano srce naše ljubavlju Hristovom, da bi srce naše bilo sito i radosno. Hranimo neprestano volju našu zapovestima Hristovim i primerom Hristovim, da bi volja naša svakominutno činila dobra dela. Neka Hristove misli budu naše misli; i Hristova ljubav naša ljubav; i Hristova dobra volja naša dobra volja. Neprestano hranimo duše naše Hristom Gospodom; neprestano dušom jedimo NJega i pijmo NJega. Nema hranljivijeg hleba od NJega, nema slađeg pića od NJega. U pričešću On se sav daje nama, telom i krvlju. No pričešće je opomena, da duše naše treba neprekidno da hranimo NJime. Neprekidno NJega da jedemo i pijemo, kao što neprestano dišemo.
O blagi i slatki Gospode naš, pokreni duše naše, da se neprestano Tobom hrane i žive budu. Ti si naš hleb života. Tebi slava i hvala vavek. Amin.