Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Nedelja, 14.04. (01.04. po Starom kal.)

Sv. Meliton ep. Sardijski

Sv. Meliton ep. Sardijski u Maloj Aziji. Znameniti pastir crkve iz II stoleća. Vladajući velikom učenošću on se trudio da sabere sve knjige Sv. Pisma u jedan kodeks. A po krotosti i blagočešću svome trudio se opet da unese mir u crkvu laodikijsku, uzburkanu sporom o praznovanju Pashe. Osim toga branio je hrišćanstvo pred neznabošcima. Tako oko 170 god. putovao je u Rim i podneo caru Marku Avreliju jednu pismenu odbranu (apologiju) vere i crkve hrišćanske. Ovaj učeni, blagočestivi i revnosni muž, sv. Meliton, upokoji se mirno u Gospodu 177 god.

Prep. Prokopije Čeh

Rođen u Hotišu u Češkoj od znamenitih roditelja. Postao sveštenikom i udaljio se u planinu, da živi po primeru istočnih pustinjaka. Herceg Ulrih slučajno ga nađe, i pomogne mu osnovati man. sv. Jovana Preteče pri reci Sazavi. Upokoji se ovaj sveti muž 1053. god.

Sv. Marija Egipćanka

Sv. Marija Egipćanka

Prepodobna Marija Egipćanka je rođena oko 344. godine negde u Egiptu, a sa dvanaest godina je pobegla od roditelja za Aleksandriju, gde je živela razvratno. Prema njenim rečima bila je gonjena jedino „neutaživom željom i neukrotivom strašću". Posle sedamnaest godina ovakvog života, krenula je brodom u Jerusalim povodom nekog hrišćanskog praznika, ne iz verskih razloga već nadajući se da će u gomili hodočasnika pronaći nove ljubavnike koji će moći da zadovolje njenu požudu. Prevoz do svetog grada je plaćala svojim telom. Prispevši u Jerusalim, nastavila je da se raskalašno ponaša. Za vreme praznika Vozdviženija životvornog krsta Gospodnjeg, kada su svi krenuli ka Crkvi, htede i ona ući u Crkvu, ali je neka nevidljiva sila zadržavaše i ne davaše joj ući. Misleći da nju, kao krhku ženu, istiskuje iz reda guranje mnoštva, odlučila je da umeša u svetinu i da zajedno sa ostalima bude unesena u hram; međutim, opet je samo nju, čim bi se dotakla crkvenoga praga, neka čudna sila gurala nazad. Još nekoliko puta je bezuspešno pokušavala da uđe u hram, pa uvidevši da joj se ne da, ona poče roniti suze, silno se kajući. I ugledavši ikonu (ili kip) presvete Bogorodice u dvorištvu crkve, ona joj se u velikom strahu poče moliti za oproštaj grehova, obećavajući da će napustiti svet (odnosno postati asketa). Zatim još jednom pokuša ući u Crkvu, i ovaj put uđe bez i najmanje smetnje. Pošto celiva časni krst, ona se vrati ikoni Bogorodice da joj zahvali, no u tom ču glas: „ako pređeš Jordan, naćićeš pravi mir!" Ona odmah krenu za manastir svetog Jovana na obali reke Jordan, gde se pričesti. Sledećeg jutra, pređe reku i povuče se u arabijsku pustinju da tamo provede ostatak života. Sa sobom ponese samo tri vekne hleba, a nakon što ih je pojela, hranila se samo onim što je mogla naći u pustinji, uglavnom divljim rastinjem. Tako je proživela u pustinji 47 godina, u molitvi i borbi sa iskušenjima i strasnim pomislima. Otprilike godinu dana pred smrt, ispričala je svoj život monahu Zosimu Palestinskom (moguće iz manastira svetog Jovana, u kom se pričestila) koji se beše povukao u pustinju radi posta. Kada ju je neočekivano sreo u pustinji, ona beše potpuno naga, suha i skoro neprepoznatljiva kao ljudsko biće. Isprva, ona se uplaši, a zatim ga oslovi po imenu i zatraži mu ogrtač da se pokrije da bi mu ispričala svoj život. Kasnije, dok se molila, Zosim je vide da stoji iznad površine zemlje. Pre no što su se rastali, ona ga zamoli da joj iduće godine za veliki četvrtak donese pričešće na obalu Jordana. Kada Zosima iduće godine dođe s pričešćem, vide je gde prelazi reku hodajući po vodi kao po suhu. Nakon što ju je pričestio, ona ga zamoli da sledećeg Vaskrsa dođe na isto mesto gde su se prvo sreli. Zosima je sledeće godine putovao 20 dana od svog manastira do tog mesta, na kome je pronađe mrtvu, i više glave na pesku napisano: „Pogrebi, ava Zosime, na ovom mestu telo smerne Marije, predaj prah prahu, prestavila sam se 1. aprila u samu noć spasonosnog Hristovog stradanja po pričešću božestvenih tajni". Iz ovoga napisa Zosima dozna da je ona prošle godine one iste noći posle prićešća umrla na udaljenom mestu, do koga je on morao putovati 20 dana i da je njeno telo nije istrulilo. Zosima sahrani njeno telo uz pomoć lava, koji se tu zateče. Kada se vrati u manastir ispriča bratiji povest njenoga života i čudesa koja je lično video. Žitije Marije Egipćanke je prenošeno usmenom predajom, sve dok ga nije zapisao patrijarh Sofronije Jerusalimski (634-644). Sveta Marija Egipćanka se u Pravoslavnoj Crkvi slavi 1. aprila, a spominje se i pete nedelje Časnog Posta. Kapela posvećena Mariji Egipatskoj se nalazi u Crkvi svetog groba u Jerusalimu.

Pesma iz Prologa

Pokajnica divna, samomučenica,
Marija se sakri od ljudskoga lica —
O da grešne mene,
Strašću pomračene,
Strasti su zverovi što nam srce iju,
U nama ko zmije tajno gnezdo viju —
O da grešne mene,
Strašću razjedene!
No da grešne spaseš ti postrada Hriste,
Ne gnušaj se sada od mene nečiste!
Čuj vopalj Marije
Od svih najgrešnije!
Smilova se Gospod, Mariju isceli,
Pomračenu dušu kao sneg ubeli
Hvala ti Sveblagi,
Gospode predragi!
Sud nečist očisti, zlatom ga pozlati,
Napuni ga prepun Svoje blagodati —
To je milost prava,
Tebi, Bože slava!
Pa Marija posta Duhom obasjana
I k'o angel Božji snagom opasana,
Silom Tvojom, Hriste.
Milošću Prečiste!
Šta miriše tako u strašnoj pustinji,
Kao tamjan krasan u hramovnoj skrinji?
To Marija diše —
Svetinjom miriše!

RASUĐIVANJE

Za što se uvek toliko govori i piše o mukama svetih ljudi i svetih žena? Zato što se u svete računaju samo pobedioci; a zar može biti neko pobedilac bez borbe, muke i stradanja? I u običnom zemaljskom vojevanju niko se ne računa pobediocem ni junakom ko nikad nije bio u borbi, i ko se nije dosta namučio i dosta postradao. Tim pre u duhovnom vojevanju, gde se zna istina, i gde samoisticanje ne samo ne pomaže ništa nego upravo odmaže. Ko nema nikakve borbe radi Hrista, ni sa svetom, ni sa đavolom, ni sa samim sobom, kako se može računati u Hristove vojnike? Kako li tek u Hristove sapobednike? O svojoj divovskoj borbi govorila je sv. Marija starcu Zosimi: „sedamnaest prvih godina provedoh u pustinji ovoj boreći se sa mojim bezumnim pohotama kao sa ljutim zverovima. Želela sam da jedem mesa i ribe, što imah obilno u Misiru. Želela sam i vina da pijem, a ovde ni vode ne imadoh. Želela sam da čujem razbludne pesme... I plakah, i bijah se u prsi. Molih se Prečistoj Bogorodici, da odagna od mene takve pomisli. Kada dovoljno plakah i u prsi se gruvah, tada videh svetlost kako me odasvud oblistava, i tišina me neka čudna ispuni".
 

SOZERCANJE

Da sozercavam Gospoda Isusa u smrti, i to:
1. kako u grobu leži mrtvo telo Onoga koji je za života mrtve oživljavao;
2. kako i protiv NJega mrtvoga vri gnev neprijatelja NJegovih;
3. kako se učenici NJegovi zaključaše u jednoj kući straha radi judejskoga.
 

BESEDA

o ispunjenom velikom proročanstvu
Kao jagnje na zaklanje vođen bi (Is. 53, 7).
Kroz mnoga stoleća vremena prozreo je vidoviti prorok Isaija strašnu žrtvu na Golgoti. On je video iz daljine Gospoda Isusa, vođena na zaklanje kao što se jagnje vodi. A jagnje se da voditi na zaklanje isto kao i na pašu: bez odbrane, bez uznemirenosti, bez zlobe. Tako je i Gospod Isus išao na zaklanje: bez odbrane, bez uznemirenosti, bez zlobe. Niti reče: ne činite to, ljudi! Niti upita: zašto to činite sa Mnom? Niti osudi koga. Niti protestvova. Niti se naljuti. Niti pomisli zla sudijama Svojim. Kad Ga krv obli od trnovog venca, On ćutaše. Kad Mu lice bi uprljano od pljuvanja, On ćutaše. Kad Mu krst bi težak uz put, On trpljaše. Kad Mu bolovi dosadiše na krstu, On se ne požali ljudima nego Ocu. Kad izdisaše, On upravi Svoj pogled i uzdah k nebu a ne k zemlji. Jer izvor NJegove snage jeste nebo a ne zemlja. Izvor NJegove utehe u Bogu a ne u ljudima. Prava domovina NJegova Carstvo nebesko a ne zemaljsko. Gle, jagnje Božije koje uze na se grijehe svijeta! To beše prvi uzvik Jovana Krstitelja, kad opazi Gospoda. I evo sad na Golgoti toga proročanstva ispunjena: evo, pod teretom grehova celoga sveta leži Jagnje Božije zaklano i mrtvo!
O braćo, to je skupa žrtva i za naše grehe. Krv toga nezlobnog i krotkog Jagnjeta namenjena je svima vekovima i svima pokolenjima od prvog do poslednjeg čoveka na zemlji. Hristos je osetio bolove na krstu i zbog naših grehova u sadašnjem vremenu. On je oplakao u vrtu Getsimanskom i našu zlobu, i nemoć i poročnost. Krv svoju On je namenio i nama. Ne prezrimo, braćo, tu neiskazano skupu cenu kojom smo plaćeni. Zbog te žrtve Hristove mi upravo i imamo neku cenu kao ljudi. Bez te žrtve — ili ako odbacimo tu žrtvu — vrednost nas samih po sebi ravna se nuli, ravna se dimu bez ognja, i oblaku bez svetlosti.
O Gospode nesravnjivi u milosti, pomiluj i nas! Tebi slava i hvala vavek. Amin.