Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Ponedeljak, 17.06. (04.06. po Starom kal.)

PEDESETNICA

PEDESETNICA (gr. πεντεκοστη lat. pentecoste, pedesetnica, pedeseti dan); događaj i praznik silaska Svetoga Duha u pedeseti dan po Hristovom vaskrsenju, nagovešten u Starome Zavetu kao mesijansko proročanstvo (Joilj 3,1; up. Dela 2,1-21). Pedesetnica se naziva "kraj praznika", dakle događaj kojim se dovršava istorija Spasenja ostvarena u Hristu stoga što "izlivanje" Duha na čovečanstvo, ili krštenje Duhom Svetim, jeste jedna od Mesijinih službi. Iako je Duh delao i pre Pedesetnice, ipak se On sada pokazao u Svojoj ipostasi, da bi istoriju Spasenja doveo do savršenstva. Sad zapravo počinje "ikonomija" Duha Svetoga, kao onoga koji sabira narod Božiji u Hristovome telu. Sveti Jovan Zlatousti pokazuje da silaskom Svetoga Duha na apostolsku zajednicu na dan Pedesetnice, Sin šalje "darove pomirenja" Božijeg sa vernima, kroz NJegovu žrtvu. Između Sina i Duha Svetoga učinila se ne samo razmena u kojoj je Sin uzeo zalog naše prirode koju je uzneo na nebo i poslao nam Svoga Duha, nego i proslavljenoga Hrista, želeći da pokaže da nas je izmirio sa Ocem, da Ga je umilostivio i poslao nam kao dar Duha Svoga. Dolazak Duha jeste znak pomirenja između Boga i čoveka u Isusu Hristu, kao što je i zaustavljanje Duha Svetoga bilo zaista znak gnjeva Božijeg. Apostol Jovan tvrdi da pre Krsta na svetu još ne beše Duh Sveti zato što se još ne beše učinilo pomirenje sa Bogom kroz žrtvu Sina; a Sin se još ne beše proslavio kao pravda radi Svoje poslušnosti: "...jer Duh Sveti još ne bješe dat, zato što Isus još ne bješe proslavljen" (Jn. 7,39). Stoga sam Spasitelj veli da je NJegovo Vaznesenje potrebno da bi Duha poslao kao znak i dar našeg pomirenja sa Bogom kroz NJegovu žrtvu: "Nego vam istinu govorim: bolje je za vas da ja odem, jer ako ja ne odem, Utješitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama" (Jn. 16,7). Prema tome, Duh Sveti je taj koji razdeljuje dejstvo žrtve Isusa Hrista, On svedoči da smo usinovljeni, da smo postali u Hristu sinovi Božiji po blagodati: "Ovaj Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija" (Rim. 8,16). Zato niko ne može na-zvati Isusa Gospodom do u Duhu Svetome (1. Kor. 12,3). Pedesetnica predstavlja ne samo poreklo i temelj Crkve nego i njen uzor, jer oko Apostola, u zajednici, behu prisutni i prvi hrišćanski učenici. Duh Sveti bio je darovan prvoj apostolskoj zajednici (Dela 4,31), obdarivši je svim onim što je neophodno za hrišćanski organizam: propovedanje Jevanđelja, Tajne, harizme, đakonija. Istorijska egzistencija, kontinuitet sa Apostolima i svako svešteno dejstvo Crkve zavisi od pri-zivanja Svetoga Duha. Crkva crpe svoj unutrašnji život iz stalnog aktualizovanja Pedesetnice, prizivanjem Duha. Upravo zato "mi možemo proslavljati Pedesetnicu u svako vreme", veli Sveti Jovan Zlatousti (0 Svetoj Pedesetnici, R.O., 50,454). Slanje Duha u vremenu, na Pedesetnici, znači i početak eshatološkog Carstva koje Crkva ovde predokuša. Nova Crkva jeste slika buduće Crkve (Petar Damaskin). Zato Crkva treba da drži zapaljen "oganj" koji je Hristos bacio na zemlju (Lk. 12,49), kao što savetuje i Sveti Apostol Pavle: "Duha ne gasite" (Ef. 4,30). Silom Svetoga Duha promeniće se lice cele tvorevine (Otkr. 21,1), tako da će na kraju Bog biti Sve u svemu ili, kako kaže Sveti Maksim Ispovednik, "bića će postati po blagodati ono što je Bog po prirodi" (Gnostičke glave, II, 25, Rum. filok., tom II, str. 75). On obitava u dostojnima i u Budućem Veku čineći besmrtnima i ispunjujući večnom slavom tela njihova (Sveti Grigorije Palama, Beseda na dan silaska Svetoga Duha, prev. 0. Kaćula, Mitrpiolija Olšenije, XXIII, 1971, br. 1-2, str. 44). Značaj Pedesetnice sastoji se u tome što od tada Duh Sveti konačno ulazi u istoriju, u kojoj vreme i prostor više ne postoje bezličnog prisustva, stvarnog dolaska i aktivnog Božijeg delanja. Tekst preuzet iz Rečnika Pravoslavne Teologije protojereja Jovan Brije sa sajta svetosavlje.org http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/P.htm

Sveti Mitrofan, prvi patrijarh carigradski

Sveti Mitrofan, prvi patrijarh carigradski

NJegov otac Dometije, brat rimskog cara Prova, izbeže iz Rima kao hrišćanin u vreme gonjenja hrišćana i dođe u Vizantiju. Episkop vizantijski Tit posveti ga za prezvitera. Po smrti Titovoj Dometije posta episkop vizantijski. Po smrti Dometijevoj presto episkopski zauze njegov stariji sin Prov, a po končini ovoga, presto episkopski zauze Mitrofan. Kada car Konstantin prvi put vide Mitrofana, zavoli ga kao oca. U vreme Prvog vaseljenskog sabora Mitrofan već beše starac od stotinu sedamnaest godina, pa ne mogavši sam uzeti učešća u poslovima saborskim, odredi svoga horoepiskopa Aleksandra za svoga zamenika. Car mu ishodatajstvova kod Sabora nazvanje patrijarha. I tako on bi prvim patrijarhom konstantinopoljskim. Još pozva car ceo Sabor, da posete bolesnoga i prestarelog arhipastira. Kad car upita, koga želi sebi za naslednika na prestolu patrijaršijskom: Mitrofan imenova Aleksandra; zatim reče Aleksandru Aleksandrijskom: "O brate, preizrjadna naslednika ostavićeš ti!" I uze za ruku arhiđakona Atanasija, docnije Atanasija Velikog, patrijarha aleksandrijskog, i pohvali ga pred svima. Posle ovoga proročanstva oprosti se sa svima, i nakon deset dana predade dušu Bogu 325. godine.

Sveti mučenik Konkordije

Bi isposnik veliki, i čudotvorac za života na zemlji. U vreme cara Antonina uhapšen zbog vere u Hrista. Posle muka i tamnovanja bi izveden pred kamenog idola Dia, da mu se pokloni. On pljunu na idola, i zbog toga bi odmah posečen.

Sveti mučenici Frontasije, Severin, Severijan i Silan.

Mučeni u vreme cara Klavdija, u Francuskoj. Kada im glave behu odsečene, oni se digoše, uzeše svoje glave u ruke, pređoše preko reke Il, i dođoše do crkve svete Bogorodice, u kojoj se Bogu moljaše episkop Fronton. Ušav u crkvu, položiše svoje glave pred noge episkopove, a oni legoše i prekrstiše ruke na prsi. Tu biše česno sahranjeni. Pri njihovoj sahrani čulo se pojanje nevidljivih vojski angelskih.

Svete Marta i Marija

Sestre Lazareve. Po vaznesenju Gospoda Lazar je otišao da propoveda Jevanđelje. U ovome su mu pomagale sestre njegove. Ne zna se gde su skončale.

Prepodobni Zosim, episkop Vavilona Novog

Prepodobni Zosim, episkop Vavilona Novog, grada u Misiru. Podvizavao se na Gori Sinajskoj. Došao poslom u Aleksandriju, bi posvećen od blaženog patrijarha Apolinarija za episkopa vavilonskog. Beše izrjaden pastir stadu Hristovom. No kada ga savlada starost i zamorenost, povuče se opet na Sinaj, gde predade dušu svoju Bogu i primi venac slave među velikim jerarsima. Živeo i skončao u VI veku.

Sveštenomučenik Astije, episkop drački

Postradao u vreme Trajanovo. Najpre bijen olovnim prutovima, a potom obnažen, i nag raspet na drvo. Nago telo njegovo bi namazano medom, da bi ga ose i stršljenovi ujedali. U najvećim mukama sveti Astije slaveći Boga izdahnu, i primi dva venca, i kao mučenik i kao jerarh.

Pesma iz Prologa

Gostoljublje vrlina je Bogom naređena.
NJom je dosad mnoga duša u Raj uvedena.
Avram divni gostoljublje pokaza bezmerno,
I bezmerno, i srdačno, a ne licemerno.
E car David gostoljublje poštovaše mnogo,
Zato život car Saula on čuvaše strogo
A Stariji kad se javi od starog Avrama.
Od Potomka Davidova kad se sakri tama.
Tada Marta i Marija, sestre Lazareve,
Gostoljublje pokazaše, gostoljubne deve:
Ugostiše Najvećega otkad sunce teče,
Gostoljubljem Raj nebesni svaka od njih steče.
Gostoljubljem savršenim u srcu i jelu
Gostoljubljem preizrjadnim na reči i delu.
A Gospod se prebogati bogato oduži.
Te dom ovaj gostoljubni kada smrt rastuži
Isus brata umrloga sestrama vaskrese,
Te i njima slavu večnu kroz sav svet pronese,
To je plata gostoljublju od samoga Boga,
Gospod voli gostoljublje srca iskrenoga.
Crkva sveta ponosi se Martom i Marijom.
Učeć da smo i mi gosti za sofrom Božijom.

RASUĐIVANJE

Strašno je ubiti čoveka. Nema reči, koja bi opisala užas, koji spopada čovekoubicu. Dok se čovek sprema da ubije čoveka, on pomišlja, da je svejedno ubiti čoveka što i ubiti vola. No kad svoj umišljeni zločin izvrši, onda se najedanput oseti, da je objavio rat nebu i zemlji, i da je postao kao izgnan i odsečen i od neba i od zemlje. Ubijeni mu ne daje mira ni danju ni noću. Sv. Zosimu dođe na Sinaj neki poznati razbojnik i zamoli, da ga zamonaši. Zosim ga obuče u monašku rizu i posla u manastir prep. Doroteja kod Gaze, da se tamo u kinoviji podvizava. Posle 9 godina dođe mu natrag zamonašeni razbojnik i potraži svoje mirsko odelo dajući mu rasu natrag. Na pitanje zašto to čini, odgovori razbojnik, da se 9 godina usrdno Bogu molio, postio, bdio i vršio svako poslušanje; da oseća da su mu mnogi gresi oprošteni, no da ga jedan greh njegov muči neprestano. Ubio je nekad jedno nevino dete, i to dete mu se javlja i danju i noću i pita: „Zašto si me ubio?“ Zato se rešio, da ide i preda se vlastima, da bi ga vlast pogubila i tako platio krv krvlju. Obukavši se u svoje pređašnje odelo, ode u grad Diospolj, gde prizna svoj zločin i bi posečen. I tako svojom krvlju opra krvavi greh svoj.

SOZERCANJE

Da sozercavam čudesno isceljenje Gadarinskih ludaka (Mat. 8, 28)) i to:
1. kako Gospod izgoni demone iz ludaka, i ludaci postaju mirni i krotki,
2. kako Gospod stoji kraj mene i čeka, da bude pozvat da mi pomogne i očisti me od svakog zlog duha, koji me drži protiv Boga i odvaja od Boga.

BESEDA

o uzdanju u Gospoda a ne u svoj razum
Uzdaj se u Gospoda svijem srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se. (Priče Sol. 3, 5)
Kad bi se sve planine krenule na tebe, da li bi ih ti mogao rukama odgurnuti? Ne bi. A kad bi se mrak za mrakom svih tajni na nebu i na zemlji navalio na malenu svećicu tvoga razuma, da li bi ih tvoj razum mogao osvetliti? Još manje. Ne oslanjaj se na svoj razum, jer i od te ništavne stvari, koju ti nazivaš razumom, veći deo ništa drugo nije do mrtav pepeo. Ne oslanjaj se na svoj razum, jer i on pita, a ne odgovara. O čoveče, ne oslanjaj se na svoj razum, jer to je drum, po kome juri svetina, gladna, i žedna, šarena i radoznala, svetina čulnih utisaka.
Uzdaj se, o čoveče, u Gospoda svijem srcem svojim. U NJega je razum beskonačni i svevidoviti. Moj je razum moja je sila (8, 14), govori Gospod. On gleda staze kojima krv tvoja teče, i sva raspuća kojim misli tvoje lutaju. On ti se sa sažaljenjem i ljubavlju nudi za vođu, a ti se uzdaš u tvoj pomračeni i ništavni razum! A gde bi tvoj razum pre tvoga rođenja? I gde bi tvoj razum onda, kada ti se telo uobličavaše, kada ti srce poče vriti krvlju, kada ti se oči počeše otvarati, kada ti glas poče iz grla teći? Po čijem razumu bi sve to dok tvoj još spavaše kao ugalj u rudokopu? Pa i od kad ti se tvoj razum probudio, možeš li nabrojati sve obmane, na koje te je naveo, sve laži, u koje te je upleo, sve opasnosti, koje nije predvideo? O brate moj, uzdaj se jedino u Gospoda svijem srcem svojim! On te je bezbroj puta izbavio do sada od tvoga sopstvenog razuma, od obmana i laži njegovih, od opasnosti, u koje te je gurao. Što je slepac prema okatom, to i tvoj razum prema razumu Božjem. Uzdaj se u vođu, o slepče. Uzdaj se, brate, jedino u Gospoda svijem srcem svojim.
O Gospode Svevideći, Večni i Nepogrešni Razume, dublji od vasione i svetliji od sunca, izbavi nas i od sada od zabluda našeg razuma. Tebi slava i hvala vavek. Amin.