Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Utorak, 19.02. (06.02. po Starom kal.)

Sveti Fotije, patrijarh carigradski

Sveti Fotije, patrijarh carigradski

Veliki svetionik Crkve. Carski srodnik i unuk slavnog patrijarha Tarasija. Neodoljivi zaštitnik crkve od vlastoljublja papskog i ostalih rimskih izopačenja vere. Za šest dana prošao sve činove od svetovnjaka do patrijarha. Postao patrijarhom na Božić 857, a skončao u Gospodu 891. godine.

Sveta mučenica Fausta

Postradala za Hrista u vreme cara Maksimijana (između 305-311. godine.). Svojim junaštvom zadivila i u hrišćanstvo obratila mučitelje svoje: osamdesetogodišnjeg žreca Evilasija i Maksima eparha. Kad je sudija pretio Fausti još strašnijim mukama, ona mu rekne da izradi njenu ikonu sa izobraženjem sviju onih muka, kojima joj on preti. Kada ikona bi gotova i njoj pokazana, rekne Fausta sveta: "Kao što ova ikona ne oseća nikakve muke, tako ni moje telo ne oseća muke od tvojih kazni, jer je duša moja utvrđena u Gospodu". Sudija je baci u kotao vrele vode gde ova sveta trinaestogodišnja devojčica skonča s molitvom na ustima, i ode dušom u Raj.

Sveti Vukol, episkop smirnski

Sveti Vukol, episkop smirnski

Učenik svetog Jovana Bogoslova, koji ga i posveti za episkopa grada Smirne. U Smirni beše tada malo krštenih. U tami neznaboštva sveti Vukol svetljaše kao jasna sveća. Odlikovao se svima vrlinama, a naročito blagošću i krotošću. Pred smrt svoju Vukol posveti slavnog Polikarpa sebi za naslednika u episkopstvu, a on mirno skonča i ode ka Gospodu.

Prepodobni Varsonufije i Jovan

Veliki podvižnici od Gaze, prozorljivci i čudotvorci. Ostavili znamenitu knjigu Odgovora na mnoga pitanja o duhovnom životu. Živeli u VI veku.

Sveti mučenici Marta i Marija i brat im Likarion

Sve troje raspeti na krst za Hrista, pa onda izbodeni i umrtvljeni kopljem.

Sveta mučenica Doroteja

Ugledna i krasna devica iz Kesarije Kapadokijske. Upravnik oblasti Saprikije dadne Doroteju dvema neznabožačkim sestrama, Hristini i Kalisti, da bi je one odvratile od Hrista. No dogodi se obratno; Doroteja uspe te obrati obe sestre u veru Hristovu. Naljućen Saprikije naredi te vežu te dve sestre leđima jednu za drugu i bace u kacu sa smolom, pa zapale. Tada i Doroteju osude na smrt. Ona radosno sasluša presudu, i uzviknu: "Blagodarim Ti dušeljupče Hriste, što me prizivaš u Tvoj Raj, i uvodiš me u presvete dvore Tvoje!" Neki prisutni velmož Teofil nasmeje se na ove reči pa doviknu Doroteji: "Čuj, nevesto Hristova, pošalji mi jabuka i cveća od šipaka iz Raja tvoga ženika!" "Zaista ću to učiniti!" odgovori mu mučenica. Kad je Doroteja bila na gubilištu, najedanput se pojavi jedan krasan dečko sa tri divne jabuke i tri crvena cveta od šipka. To beše angel Božji. A vreme beše zimsko. Reče Doroteja angelu da to odnese Teofilu i da mu kaže: "Evo ti što si želeo!" Kada Teofil primi poruku i vide, dar, beše sav prestravljen. U njemu se sve prevrnu, i on, okoreli neznabožac, posta hrišćanin. I on bi mučen i ubijen za Hrista, te ode dušom u Raj Gospoda Isusa uskoro za svetim Dorotejom.

Pesma iz Prologa

Sveta Marta i Marija, sestre rođene,
Likarion brat im malen, snage malene;
Majka stara, duša slatka, dobru ih uči:
"LJub'te Hrista. On se, deco, za nas namuči."
Otud ide vojevoda, strašan, silovit.
On ubija hristoverne — čovek plahovit.
Sestre vrata otvorile od kuće svoje,
Vojevode se plahovitog ništa ne boje.
"Hrišćani smo mi čuješ, carski vojvodo,
Nismo ko vi što vas đavo đavolu prodo."
Plahoviti vojevoda na krst ih diže,
U tom mali Likarion pristupi bliže:
"I ja, i ja hrišćanin sam, raspni i mene.."
Na krstu su muke teške; majka se zgrozi,
Pa poljupce deci deli, od noge k nozi,
Što krvave niz krst vise, nogama skršenim,
A teše je kćeri c krsta glasom mučenim:
"He lomi se tugom za nas, nano premila.
LJubavi si naspram Hrista ti nas učila,
Muke kratke, Slasti slatke biće u Raju,
Čekaćemo tebe, nano, u rajskom sjaju.
Likarion sin ti slavni i kćeri obe —
O raduj se plodu takvom tvoje utrobe!"
Zasvetli se licem majka ko stub plameni.
"Blago vama deco mila, o blago meni!"

RASUĐIVANJE

Sv. Varsonufije, koji je pedeset godina živeo zatvoren u keliji, i nije se dao videti ni od jednog živog čoveka, dostigao je bio kroz bogomislije i molitvu neobičnu čistotu i prozorljivost. Evo nekoliko njegovih misli iz knjige odgovori: "Svaka pomisao, kojoj ne prethodi tišina smernosti, ne proishodi od Boga. Sve što je od đavola, biva sa smućenošću i metežom." - "Kada se moliš i Bog odlaže da te usliši, to On čini na tvoju polzu, da bi te naučio dugotrpljivosti." - "Vidljivi razbojnici su sluge razbojnika nevidljivih, misaonih." - "Gospod Isus Hristos pretrpeo je sve, i najzad se uspeo na sveti krst, što označava umrtvljenje tela i strasti, i sveto i savršeno upokojenje." - "Gospod hoće da ti poštuješ svakog čoveka više od sebe samog."
Kada su pitali starca da li da uzmu i plate zastupnika u jednom sporu manastira s nekim ljudima, on odgovori: "Ako budete kupili zastupništvo ljudi, to vas Bog neće zastupiti."

SOZERCANJE

Da sozercavam Gospoda Isusa kao radnika i to:
1. kao fizičkog radnika kroz dug niz godina,
2. kao radnika duhovnog koji je neprestano učio ljude, tešio, lečio, dajući novi zakon svetu,
3. kao radnika neumornog koji je ostavio zapovest: delujte dokle svetlost imate.

BESEDA

o uzajamnom poznavanju Oca i Sina
Ja Ga znam, jer sam od NJega, i On me posla (Jov. 7, 29)
Niko se nikad nije usudio reći, da zna Boga. Mnogi su rekli samo, da veruju u Boga. Jedini je Gospod Isus izrekao reč: Ja Ga znam. I odmah je obrazložio, otkuda Ga On zna, govoreći: jer sam od NJega i On me posla. Prvi razlog jer sam od NJega svedoči o večnom biću Sina; a drugi razlog i On me posla svedoči o vremenoj pojavi Sina u telesnom svetu kao poslanika Svete Trojice.
Nama hristovernim nije dao da znamo Oca kao što Ga Sin NJegov jedinorodni zna, ali nam je dano i zapoveđeno da verujemo. Zasluga je naša u verovanju a ne u znanju. Kad bismo mi svi znali Boga kroz gledanje, niko ne bi imao zasluge. Jer kakva je zasluga ugledati i poznati? Međutim, ne videti a verovati - u tome je zasluga, u tome dobrodetelj, u tome spasenje naše. Mi nismo dostojni da Boga vidimo i viđenjem poznamo, jer smo grehom raslabljeni i od Boga udaljeni. No milost Božja dala nam je veru u ovom životu, koja nas može približiti Bogu i uvesti u carstvo večnog gledanja i znanja u onom životu. - O braćo moja, verujmo Hristu Gospodu, jer On zna. On ne govori po veri nego po znanju.
Gospode milostivi, utvrdi veru u nama. Pruži nam skut Tvoj, da ga se držimo do kraja života. Tebi slava i hvala vavek. Amin.