Crkvena opština u Cirihu eparhija Austrijsko-Švajcarska
Svetotrojični hram
Svetouspenski hram

Žitija Svetih iz Žičkog prologa

Subota, 26.10. (13.10. po Starom kal.)

Sv. muč. Karp i Papila

Sv. muč. Karp i Papila

Karp beše episkop Tijatirski a Papila đakon. Rodom behu iz Pergama, gde najzad i postradaše za veru Hristovu od opakog namesnika Valerija, a u vreme carovanja Dekijeva. Veza ih Valerije za konje i otera u Sard, gde ih baci na ljute muke, no angel Božji javi im se, isceli ih od rana i ukrepi. Sluga Karpov Agatodor sledovaše s velikom žalošću svome gospodaru, dok i njega ne uzeše na mučenje. Po tom ih Valerije ponova veza za konje i iz Sarda dovuče u Pergam. Kada Karpa svetog vezaše za drvo i toliko šibaše, da mu sve telo u rane pretvoriše i krv njegova potokom zemlju napoji, nasmeja se sv. Karp usred tih strašnih muka. Kada ga pitahu, zašto se smeje, odgovori sv. mučenik, da vide nebesa otvorena i Gospoda gde sedi na prestolu, sa heruvimima i serafimima unaokolo. Prilikom mučenja Papile, ovaj sv. mučenik molitvom isceli jednog čoveka, slepog u jedno oko. I mnogi videvši verovaše u Hrista Gospoda. Vrgnuti pred zverove mučenici ostaše nepovređeni. Kada ih baciše u peć ognjenu, to vide Agatonika, sestra Papilina, pa i ona uskoči u oganj. No oganj ih ne opali. Najzad ih sve mačem posekoše, 251. god. I tako posle dobrih podviga primiše venac slave u carstvu Hristovom.

Svešt. muč. Venijamin đakon

Ovaj vojnik Hristov beše Persijanac, i revnosnom propoveđu Jevanđelja obrati u veru Hristovu mnoge neznabožne Persijance i Jeline. Postrada za vreme persijskog cara Izdegarda, sina Gororanova, oko 412. god. Kada bi bačen u tamnicu neko od velmoža carskih zastupi se za njega kod cara. Car ga pusti no s tim, da ćuti i više ne govori ljudima o Hristu. Na to odgovori Venijamin: „to nikako ne mogu napustiti. Jer velikim mukama biće predan onaj, ko skriva dati mu talant". Pa produži širiti veru Hristovu. Car naredi te mu udariše trnje pod nokte, i mučahu ga dotle dok ne predade duh svoj Bogu.

Evanđelja

POSLANICA SVETOG APOSTOLA PAVLA KOLOŠANIMA 1:18-23

18. I On je glava tijela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi.

19. Jer (Otac) blagoizvoli da se u NJemu nastani sva punoća.

20. I da kroz NJega izmiri sve sa sobom, učinivši mir njegovom krvlju na krstu, (pomirivši) kroz NJega i ono što je na zemlji i ono što je na nebesima.

21. I vas koji ste nekada bili otuđeni i svjesno neprijatelji u zlim djelima,

22. Sada vas izmiri smrću njegovog ljudskog tijela da vas izvede preda se svete, neporočne i nevine,

23. Ako samo ostanete u vjeri utemeljeni i postojani, i ne odvajajući se od nade Jevanđelja, koje čuste, koje je propovijedano svoj tvari pod nebom, kojemu ja, Pavle, postadoh služitelj.

SVETO JEVANĐELJE OD LUKE 8:22-25

22. I dogodi se jednoga dana i uđe on i učenici njegovi u lađu, i reče im: Pređimo na onu stranu jezera. I pođoše.

23. I dok plovljahu, on zaspa. I podiže se oluja na jezeru, i voda nadiraše, i bijahu u opasnosti.

24. I pristupivši probudiše ga govoreći: Učitelju, učitelju, izgibosmo! A on ustade, i zaprijeti vjetru i valovima vodenim, i prestadoše i nasta tišina.

25. A njima reče: Gdje je vjera vaša? A oni se uplašiše, i čuđahu se govoreći jedan drugome: Ko je ovaj da i vjetrovima i vodi zapovijeda, i slušaju ga?

Pesma iz Prologa

Svetu Zlatu, zlatno srce,
Turci mučili
Radi Hrista, živog Boga,
mukom morili.
Ne zaplaka zlatna Zlata,
nit se koleba,
No srcem se sva predade
Gospodu neba.
Zalud suze roditeljske,
suze sestrinske,
Zlata traži slast kroz muke,
slasti istinske,
Slasti koje Hristos spremi
mudrim devama,
Slasti koje Ženik daje
vernim devama.
Razoriše kavez tela
zlatne Zlatice.
Duša joj se oslobodi
trošne tamnice,
I u raj se Zlata diže
duše vesele
Useli se međ careve —
svete angele.
Nekad bedna seljančica
sveta Zlatica
U raju se sada slavi
kao carica.
 

RASUĐIVANJE

Ništa bednije nema od čoveka, koji u času bede napusti nadu u Boga i pribegne sredstvima spasavanja suprotnim zakonu Božjem. Ne samo da takav čovek ne uspeva spasti i popraviti svoj spoljašnji položaj, nego još i dušu gubi. Takav je: slučaj bio sa carem Mihailom Paleologom. Da bi spasao svoje carstvo, ugroženo od Bugara i Srba, on potraži pomoć od pape i pristane na uniju. Šta je time postigao? Carstvo nije spasao, a počinio je bezbrojne zločine i ubrzo žalosno skončao u ratnom pohodu na kneza Epirskog Jovana Duku. Pravoslavni narod toliko je bio kivan na njega, da sin njegov Andronik ne smede ga javno sahraniti nego ga noću zakopa bez opela i molitve. Od crkve pravoslavne beše odlučen, od rimske neprimljen, Mihail je skončao van crkve Božje. NJegova žena carica, po njegovoj smrti, obnaroduje ovakav ukaz: „Carstvenost moja mrzi i smatra gnusnim to delo (uniju), koje se nedavno dogodilo u crkvi i smutilo je... Pa kako je sveta crkva Božja opredelila, da ne udostojava propisanih pomena umrlog supruga moga, gospodara i cara, zbog pomenutog dela i smutnje, to i Carstvenost moja, pretpostavljajući svemu strah Božji i pokornost crkvi svetoj, odobrava i prima to opredelenje njeno, i nikad ne će drznuti da čini pomen duši gospodara i supruga moga".
 

SOZERCANJE

Da sozercavam čudesnu kaznu kojom Petar apostol kazni Ananiju (Dela Ap. 5), i to:
1. kako Ananija, a po tom i žena mu Sapfira slagaše, i utajiše nešto od novaca;
2. kako ih apostol Petar izobliči, i oni jedno za drugim padoše i izdahnuše.

BESEDA

o bremenu greha i oslobođenju
Blago onima kojima se oprostiše bezakonja
i kojima se gresi pokriše (Ps. 31, 1)
Od greha se rađa strah, i zbunjenost, i nemoć, i raslabljenost i pomračenost uma. Grehom čovek izaziva protiv sebe ljude, uzbunjuje svoju sopstvenu savest, sabira oko sebe demone i daje im oružje protiv sebe. Grehom se čovek odvaja od Boga, udaljuje od svog angela hranitelja, ograđuje od izvora svakoga dobra. Učinjen greh označava objavu rata Bogu i svim dobrim silama. To je smešnije nego da uveo list jesenji objavi rat vetru. No i to najsmešnije događa se, naime: čovek objavljuje rat Bogu! Sama ta objava znači unapred poraz i propast ako čovek brzo ne dođe k sebi, ne pokaje se i ne pribegne Bogu za pomilovanje.
Užasan položaj jednoga grešnika dobro je osetio i na samom sebi ispitao veliki car David. Osetio je neiskazan strah, i smutnju, i raslabljenost, i osamljenost, osetio je strele ljudske i strele demonske. No uvidevši svoj strahoviti položaj David je priznao svoj greh, pao u pepeo pred Bogom, suzama pokajanja zatopio zemlju rečima bola, koji kao oganj peče, umolio Boga milostivoga, da mu oprosti. I kad mu je sve oprošteno, on je onda osetio blaženstvo neiskazano. To blaženstvo oproštene duše on ne može rečima da pokaže: samo javlja i tvrdi i uverava na osnovu svojih doživljaja oba stanja, t.j. i stanja grešničkog i stanja oproštenosti od Boga: blago onima kojima se oprostiše bezakonja i kojima se gresi pokriše! Kakvo im je blago? Sloboda, i hrabrost, i radost neizrečena, i sila, i snaga, i jasnost misli, i mir savesti, i nadanje u Boga, i pesma Bogu, i ljubav k bližnjima, i smisao života! Jednom rečju: svetlost, radost, snaga — to su ta blaga. To su blaga, koja oprošteni od greha oseća ovde na zemlji; a kakva su blaga koja ga čekaju na nebu, to ljudsko oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe (I Kor. 2, 9).
O Gospode Bože naš, po milosti Tvojoj beskrajnoj oprosti nam bezakonja i pokri nam grehe! Tebi slava i hvala vavek. Amin.