Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати – непрестано се тетура и непрестано пада.

Љубав успокојава, пријатно шири срце и оживотворује га. Мржња га, пак, болно стењшава и узрујава. Онај ко мрзи, мучи друге и тиранише самога себе. Он је глупљи од свих глупака.

Кад дође жеља да се молиш Богу за некога, значи да Сам Господ хоће да помилује ту душу и милостиво слуша твоје молитве.

Сестро, не спасава нас место на којем се налазимо, него спасава начин живота. И Јуда је био уз самога Христа, Сина Божијег, али се није спасио.

Увек треба имати на уму да је срамота у чињењу греха, а не у исповести и исправци живота.

Наши поступци према ближњима и наша дела непогрешиво показују да ли смо хришћани само на језику или смо то стварно.

Муж и жена треба да буду као руке и очи. Кад рука боли – очи плачу. А кад очи плачу – руке бришу сузе.

Душо моја, када се у нама налази део радости, онда је Царство Божије у нама. Насупрот томе, када имамо у себи тескобу и грижу савест, онда у себи имамо део пакла. Велика је ствар да човек буде кадар да на овоме свету осети део рајске радости. А то није тешко постићи, али нажалост, егоизам нас спречава од те духовне радости.

Бог пажљивије слуша шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа кад се моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте – црна или бела.

Храна за огањ су дрва, а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпељив. Духотрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу.