И они помоливши се Богу метнуше руке на њих. (Дела Ап. 6, 6)
Полагањем руку својих на изабране верне, апостоли су посвећивали епископе, свештенике и ђаконе. Из овога се види да хришћанска вера није само учење него и сила. Није довољно само знати, него треба и силу имати. И није довољно само од људи изабран бити, него треба и од Бога потврђен бити. Да није потребна сила за свештеничко звање, не би потребно било ни полагање руку, него само учење из уста у уши. Полагање руку пак означава предавање права и низвођење силе на избранога. А сила је у благодати Божјој, која утврђује човека, освећујући га и просвећујући. Управо благодат је Божја та која учи, води, пастирствује, и тајнама крепи стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве, страшне и сведовољне силе благодатне. Благо оном свештенику који разуме, какве је драгоцености он постао ризница! Благо њему, ако га страх Божји не остави дан и ноћ до последњег издисаја! На земљи нема ни веће части ни веће одговорности од звања и службе свештеничке. Полагањем руку од стране епископа свештеник је дошао у везу са небесним вечним извором благодати и са влашћу апостолском. Он је тиме постао друг у благодати и саслужитељ свих православих свештеника од времена апостолског до данас: са великим јерарсима, са безбројним светитељима, исповедницима, чудотворцима, подвижницима и мученицима. Њега благоукрашава њихово достојанство, но њега бремени њихова заслуга, њихов пример, њихов укор.
О браћо моја, велика је и превелика служба пастира над словесним стадом Христовим. Он је дужан за све молити се Богу, но и сви верни дужни су молити се Богу за њега.
О Господе, Врховни Архијереје, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази, у мудрости, у чистоти, у ревности, у кротости, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.
