Говорих ти у срећи твојој, а ти рече: нећу да слушам. (Јерем. 22, 21)
Ову жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас, кад се искажу у лице нашег народа и безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни, ми остављамо Бога у сенци, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа, у којој тражимо Бога, него срећа, у којој заборављамо Бога?
О земљо, земљо, земљо! Чуј реч Господњу!, вапије истинити пророк Божји. Човек је земља, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева, и да буде проклета, или ће да негује поверени јој усев, и да буде благословена? О како је ружна гола, вододерна, и јалова њива, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина, и ценити нешто њиву, која изјалови свако семе што се на њу баци?
Шта ће бити од човека, који у срећи својој не слуша речи Божје? Погребом магарећим погрепшће се. Тако рече пророк цару Јоакиму, и реч се његова зби. Када Халдејци заузеше Јерусалим, убише Јоакима, вукоше га испод зидина градских, и оставише псима. И би с царем непослушним што бива и с магарцима. О човече, о земљо! Чуј благовремено реч Господњу, да се не излије на тебе гнев домаћина као на јалову њиву, и да крај твој не буде исти као и крај магарца.
Господе дуготрпељиви, спаси нас окамењености срца и помрачености ума, од ове две љуте болести, злехудих последица оних часова живота, које људи називају срећним. Спаси и помилуј, Господе над војскама! Теби слава и хвала вавек. Амин.