Неће сваки који ми говори: Господе! Господе; ући у царство небеско. (Мат. 7, 21)
Језиком се, браћо, не осваја царство Божје него срцем. Срце је ризница онога блага којим се царство купује, срце а не језик. Ако је ризница пуна блага Божјега, то јест јаке вере, добре наде, светле љубави и добрих дела, онда је и весник тога блага, језик, веран и мио; ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда је и весник њен лажан и дрзак. Какво срце, онакве и речи. Какво срце, онаква и дела. Све, све зависи од срца.
Притворство је немоћно и пред људима, још немоћније пред Богом. Ако сам ја отац, говори Господ кроз пророка Малахију, ако сам ја отац, где је чест моја? И ако сам господар, где је страх мој? То јест: чујем да ме зовете оцем, али не видим да ме чествујете срцем. Чујем да ме зовете господарем, али не видим страха према мени у срцима вашим.
Наша молитва: Господе! Господе! красна је и корисна само онда када извире из молитвеног срца. Сам је Господ наредио да се молимо непрестано, али не само језиком, да би нас људи чули, него затворени у клијет срца, да би нас Господ чуо и видео.
Господе величанствени и дивни, избави нас од лицемерства и улиј страх Твој у срца наша, да би срце наше стајало непрестано усправно на молитви пред Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
