Сад је душа моја жалосна; и шта да
кажем? Оче, сачувај ме од овога часа;
али зато дођох на час овај. (Јов. 12, 27)
У овај свет земаљски ништа реалније није ушло од Господа Исуса Христа, ништа реалније као Бог и ништа реалније као човек. У истини сав овај свет изван Исуса Христа изгледа призрак. Ни земља ни вода ни ваздух ни светлост немају ни изблиза ту реалност коју има Он. Гле, све ће ово проћи, а Он ће остати. Ваистину Он је камен темељац једног непролазног света, и само онај, или оно, што се припије чврсто уз тај камен, моћи ће суделовати у том непролазном свету, непролазној реалности. Бурни али немоћни таласи времена срдито су ударали, и данас ударају, час о реалност Божанства Христова час о реалност Човечанства Његовог. Јер колико је требало хришћанима труда, да отварају очи безбожницима, и доказују Божанство Христово, толико им је требало труда, да отварају очи јеретицима и доказују Његово Човечанство. Но Дух Свети свезнајући постарао се унапред, и преко Јеванђелиста спремио оружје хришћанским борцима унапред. Сад је душа моја жалосна. Зар би Господ осећао жалост, да није био прави човек, подложан свима немоћима телесне природе изузев греха? И не само жалост но и страх: Оче, сачувај ме од овога часа. Ово говори немоћна природа човечја, која се грози смрти (јер о смрти је реч), али не грешна него безгрешна природа човечја, јер Господ одмах додаје: али зато дођох на час овај. Видите ли, колико је важна смрт Христова? Ми смо њоме искупљени, њоме спасени. Нека се нико, дакле, не зауставља једино на науци Христовој, него нека се пренесе на Голготу и посмотри са ужасом крваву жртву на Крсту, која је принета за грехове наше, за спасење наше из смрадне чељусти змије преисподње.
О Господе Исусе, пострадавши нас ради и нашега спасења ради, помилуј нас још једанпут, и још једанпут. Теби слава и хвала вавек. Амин.
