Нећу умријети, него ћу жив бити, и казивати дјела Господња (Пс. 117, 17).
Ко може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Нећу умријети, него ћу жив бити – говорио је цар Давид с великом поузданошћу, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети, него ћу жив бити, јер васкрсли Господ темељ је вере наше, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више, много више, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња!
Господе живи, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
