Беше дрводеља до своје двадесет пете године, а онда, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом, удаљи се у пустињу, где проживе до смрти своје, тј. до деведесете године. Телесан, но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека, који му се приближи, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама, монасима, и свакоме ко се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење, муж њен потврди да је, заиста, такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности, као основној врлини, увек наводећи примере из живота, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху, да се поклони сатани, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: „Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним“. После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно, клечећи на молитви, у деведесетој својој години.