Расуђивање

O како је велика била неустрашивост светих људи и светих жена! Кад читамо њихова житија, у нама се и невољно буди и стид и понос – стид, што смо ми толико изостали иза њих; понос, што су они од нашега рода хришћанскога. Ни болест, ни тамница, ни изгнанство, ни муке, ни понижења, ни мач, ни понор, ни огањ, ни вешала, нису могли поколебати узвишени мир душа њихових, чврсто привезаних за Христа, крманоша васионе и људске историје. Када је цар Јулијан одступио од вере и почео чинити пустош од Хришћанства широм целе Римске царевине, св. Атанасије Велики мирно je o њему рекао вернима: „Облачак – проћи ћe!“ (Nubicula est, transibit). И заиста тај мрки облачак убрзо је прошао, a Хришћанство је пустило још дубље свој корен и још више раширило своје гране по свету. Немоћна злоба Јулијанова против Христа завршила се после неколико хитрих година Јулијановим узвиком у самртном ропцу: „Назарећанине, Ти си победио!“ Зашто да се страшимо ми, синови Божји, нечега чега се Бог, Отац наш, не страши?