Како Бог и кажњава и милује, показује нам се јасно из живота последњих деспота српских у време турског завојевања земљама српским. Нису Турци самовласно и самовољно дошли на Балкан и подјармили народе хришћанске, Грке, Бугаре и Србе, него по допуштењу Божјем, исто као што је Навуходоносор не по сили својој него по допуштењу Божјем покорио Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Због греха кнежева и великаша народних пострадао је љуто народ српски, но још љуће су пострадали сами кнежеви и великаши. Деспот Ђурађ умро је као изгнаник, синови његови: Гргур и Стеван ослепљени од Турака, кћи његова силом морала постати жена султанова, средњи син његов устане против мајке своје Јерине и брата Гргура, и силом заузме он пољуљани престо у Смедереву; но скоропостижно умре. Слепи Стеван тек што је постао деспот морадне бегати у Албанију, а по том у Италију, где као изгнаник и бедник умре у туђини. Све је то казна Божја. А где је милост? Бог прослави вечном славом и овога Стевана, и жену његову Ангелину, и децу њихову Максима и Јована. После 8 година лежања у гробу тело Стеваново би откопано и нађено цело и испуњено благоуханим мирисом. И чудеса многа пројавише се од тих светих моштију његових. Исто тако прославише се и посветише се благодаћу Божјом и жена његова и синови.