Велики су труд улагали светитељи, да сузбију у себи гордост и самочиност, и да се привикну на потпуну послушност и преданост, било својим претпостављеним, док су их имали, било самоме Богу. Манастир Св. Саве Освештаног одликовао се особитом дисциплином, редом и безропотном послушношћу, Када св. Јован Дамаскин ступи у тај манастир, нико од знаменитих духовника не усуди се, да тако прослављеног великаша и писца узме као свога послушника. Тада га игуман предаде једном простом но строгом старцу. Старац нареди Јовану, да ништа не сме чинити без његовог знања и одобрења. Догоди се међутим да умре један калуђер, који у том истом манастиру имаше рођеног брата. Овај брат беше у неисказаној тузи за умрлим братом својим. Ради утехе неутешном брату написа Јован посмртне стихире умрлом, познате песме на опелу, које црква и дан-данас држи. Саставивши их, Јован их поче певати. Када његов старац чу појање, разгневи се веома, и одгна Јована од себе. Чувши за ово Јованово изгнање, братија се нека усудише те одоше старцу и почеше га молити да опрости Јовану и прими га натраг. Но старац оста непоколебљив. Јован горко плакаше и ридаше, што преступи заповест свога старца. Још једном братија молише старца за Јована, да му одреди неку епитимију, па после да му опрости. Тада старац наложи овакву епитимију ученику своме: да све нужнике по свим келијама у целом манастиру рукама својим очисти и опере, ако жели опроштај. Ожалошћена братија саопштише ово Јовану мислећи да ћe Јован пре напустити манастир, него што ћe ово учинити. Но кад Јован чу поруку старца, обрадова се веома, и c радошћу изврши заповест старчеву. Видећи ово старац расплака се, загрли Јована, и кроз плач рече: „О каквог ја страдалца у Христу родих! O како је овај човек истинити син свете послушности!“