Свештеномученик Јевсевије, епископ самосатски

Велики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха, Мелетије, велико светило цркве, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов, Констанције, зацари се један гори од њега, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији, Финикији и Палестини, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године, на коме беху двадесет седам архијереја, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре, а зацари се зли Валент, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију, Јевсевије у Тракију, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију, Јевсевије у Самосат, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску, која у том граду беше силна, изобличио, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно, од које ране овај велики ревнитељ Православља, светитељ и мученик, умре, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године.

Свети мученик Зинон и Зина

Свети Зинон беше официр римски у граду Филаделфији Арабијској. А Зина му беше слуга. Када у време цара Максимијана наста гоњење хришћана, усуди се свети Зинон те изађе пред војводу Максима, исповеди своју веру у једнога живога Бога, и посаветова Максима, да се и он мане мртвих идола и да прими једину истиниту веру. Наљути се војвода, па баци Зинона у тамницу. А када верни Зина посети свога господара у тамници, то и он би ухваћен и ухапшен. Затим обојица беху мучени за Христа и најзад бачени у огањ, у који насуше незнабошци уља. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Георгија у месту званом Кипарисион.

Читање из Светог Писма – Петак други по Педесетници

Рим. 90 зач. (V, 17 – VI, 2).

Браћо, ако се пријеступом једнога зацари смрт кроз једнога, тим прије ће они који примају изобиље благодати и дар праведности у животу царовати кроз једнога Исуса Христа. Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни. А закон уз то дође да се умножи пријеступ; а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат, да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега. Шта ћемо, дакле, рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Никако! Ми који умријесмо гријеху, како ћемо још живјети у њему?

Мт. 31 зач. (IX, 14-17).

У време оно, приступише Исусу ученици Јованови говорећи: Зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? А Исус им рече: Еда ли могу сватови бити жалосни док је са њима женик? Него ће доћи дани када ће бити отет од њих женик, и онда ће постити. Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће закрпа одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити. Нити се сипа вино ново у мјехове старе; иначе се продру мјехови а вино се пролије, и мјехови пропадну. Него се сипа вино ново у мјехове нове, и обоје се сачува.

Расуђивање

Зашто Господ благи попушта на истиниту веру нападе и муке, док јересима и незнабоштву допушта наслађивање спокојством? „Зашто?“ пита се и св. Јован Златоусти, и одмах одговара: ,.3ато, да би ти познао слабост њину (тј. јереси и незнабоштва), када видиш да се оне и без узнемиравања саме од себе распадају, и да би се убедио у силу вере, која трпи беде, па чак и кроз противнике своје умножава се.“ „Споримо ли, дакле, c незнабошцима или c бедним Јудејцима, довољно је истаћи за доказ божанствене силе то што вера (хришћанска), подвргавана безбројним борбама, одржала је победу“ чак и када је цео свет стајао против ње. A св. Исак Сирин говори: „Чудна љубав Божја према човеку познаје се, када је човек у бедама, што разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју a спасење његово. Јер никада човек не познаје силе Божје у покоју и слободи.“

Созерцање

Да созерцавам чудесно онемљење првосвештеника Захарије (Лк. L 20) и то:
1. како Захарија не поверова ангелу Божјем, да стара утроба његове жене може зачети и родити, и како због тога онеми, по речи ангелској,
2. како сам и ја као немилом ударен, кад не могу довољно да говорим o чудесима Божјим, јер ми је вера малена.

Беседа: о томе како се лењивац изговара

Лењивац говори: лав је на пољу. (Приче Сол. 22, 13).

Да би оправдао своју леност, лењивац истиче тешкоће и препреке некоме послу, и увеличава их преко сваке мере. Ако му смета један човек, он ће рећи, да му смета цело село; ако шушти лишће, он ће правдати, да не може на посао због буре; ако је пред кућом зец, он ће рећи – лав! Само да не изађе из куће, и само да одложи посао.
Лењост је сасвим супротна природи човековој, Природа је човекова делателна: она тражи да послује, да ради, да зида. Леност је поуздан знак изнакажености природе код једног човека. Да је леност страшан порок, јасно је из тога, што један делателан човек никад не завиди лењивцу, док лењивац завиди делателном; исто онако као што трезвен човек не завиди пијанцу, док пијанац завиди трезвеном човеку.
О Господе, Створитељу сведелателни, спаси нас од тупе и порочне лењивости, којом се ми удаљујемо од природе своје првосаздане, од образа и подобија Твога, Владико свих твари! Надахни нас Духом Твојим Светим, сведвижним и радостотворним. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Житија светих из Охридског Пролога