Свети Лав, епископ катански

Под вулканском планином Етном, у граду Катани, би Лав свети добрим пастиром и милосрдним наставником људи. Велико попечење имаше око болних и сиротних. И ревност његова за веру би онако исто велика као и милосрђе његово према невољним. Појави се у том граду неки мађионичар Илиодор, који опсењиваше народ разним маштаријама, и веома развраћаше младеж. Једном за време Божје службе уђе у храм Божји и поче своје опсенарије. Свети Лав приђе к њему, веза га једним крајем омофора и одведе на тржиште градско. Ту нареди да се наложи велика ватра, и кад се ватра разгори, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. Илиодор сав изгори, а Лав оста жив и нетакнут. Постидеше се од тога сви они који беху залуђени Илиодором и који гледаху у њему неко божанство. А милосрдни и ревносни Лав прочу се по целоме царству као велики чудотворац, који својим светлим чудесима помаже људима. Када сконча свој ток, пресели се душом ка Господу, а из његових мошти потече целебно миро. Скончао у VIII веку.

Свети свештеномученик Садок

Би епископ у Персији после светог Симеона. Једном у сну јави му се свети Симеон и рече му: „Јуче ја, данас ти!“ Ове речи Садок протумачи пастви својој као да значе: лане ја пострадах, ове године ћеш ти. И заиста те године ухвати га цар Сапор са многим клиром и народом и изведе на суд. Прво им нареди да се поклоне огњу и сунцу као божанству. Одговори Садок: „Ми смо готови усрдно умрети за Бога нашег, али сунцу и огњу нећемо се поклонити“. Потом бише мучени и осуђени на посечење мачем. Пред посечење уздиже Садок молитву Богу: „Опери нас, Господе, у крви нашој од грехова наших!“ И славно предаде Садок са својим свештеницима и вернима тела смрти, а душе Богу бесмртноме. Пострадаше 342. или 344. године.

Прва књига Мојсијева (1,14-23)

14. Потом рече Бог: „Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; 15. И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.” И би тако. 16. И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу, и звезде. 17. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу. 18. И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. 19. И би вече и би јутро, дан четврти. 20. Потом рече Бог: „Нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески.“ 21. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховем. И виде Бог да је добро; 22. И благослови их Бог говорећи: „Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи.“ 23. И би вече и би јутро, дан пети.

Приче Соломонове (1,20-33)

20. Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој; 21. у највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје беседе; 22. луди, докле ћете љубити лудост? И потсмевачима докле ће бити мио потсмех? И безумни, докле ће мрзети на знање? 23. Обратите се на карање моје; ево, изасућу вам дух свој, казаћу вам речи своје. 24. Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари, 25. него одбацисте сваки савет мој, и карања мога не хтесте примити; 26. зато ћу се и ја смејати вашој невољи, ругаћу се кад дође чега се бојите; 27. кад као пустош дође чега се бојите, и погибао ваша као олуја кад дође, кад навали на вас невоља и мука. 28. Тада ће ме звати, али се нећу одазвати; рано ће тражити, али ме неће наћи. 29. Јер мрзише на знање, и страха Господњега не изабраше; 30. не присташе на мој свет, и презираше сва карања моја. 31. Зато ће јести плод од путева својих, и наситиће се савета својих. 32. Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова. 33. Али ко ме слуша боравиће безбрижно, и биће на миру не бојећи се зла.

Прва књига Мојсијева (1,24-31; 2,1-3)

24. Потом рече Бог: „Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим.“И би тако. 25. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. 26. Потом рече Бог: „Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.“ 27. И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их. 28. И благослови их Бог, и рече им Бог: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.” 29. И још рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. 30. А свем зверињу земаљском и свема птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу.“ И би тако. 31. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома. И би вече и би јутро, дан шести.

1. Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. 2. И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини; 3. и благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини;

Приче Соломонове (2,1-22)

1. Сине мој, ако примиш речи моје, и заповести моје сахраниш код себе, 2. да пази уво твоје на мудрост, и пригнеш срце своје к разуму, 3. ако призовеш мудрост, и к разуму подигнеш глас свој, 4. ако га устражиш као сребро, и као сакривено благо ако добро устражиш; 5. тада ћеш разумети страх Господњи, и познање Божије наћи ћеш. 6. Јер Господ даје мудрост, из његових уста долази знање и разум. 7. Чува правима што доиста јест, штит је онима који ходе у безазлености, 8. да би се држали стаза правих, а он чува пут светаца својих. 9. Тада ћеш разумети правду и суд и што је право, и сваки добри пут. 10. Кад дође мудрост у срце твоје, и знање омили души твојој, 11. помњивост ће пазити на те, разум ће те чувати, 12. избављајући те од зла пута, од људи који говоре опаке ствари, 13. који остављају праве путе да иду путовима мрачним, 14. који се радују зло чинећи, и играју у злим опачинама; 15. којих су путеви криви, и сами су опаки на стазама својим; 16. избављајући те од жене туђе, од туђинке, која ласка својим речима, 17. која оставља вођа младости своје, и заборавља завет Бога свог. 18. Јер к смрти води дом њен, и к мртвима стазе њене. 19. Ко год уђе к њој не враћа се, нити излази на пут животни. 20. Зато ходи путем добрих, и држи се стаза праведничких. 21. Јер ће праведници наставати на земљи, и безазлени ће остати на њој. 22. А безбожни ће се истребити са земље, и безаконици ће се ишчупати из ње.

Расуђивање

Финија је вода од земље; финији огањ од воде; финији ваздух од огња; финија електрика од ваздуха. Па ипак је ваздух дебела стихија према духовном свету; и електрика је дебела стихија према духовном свету.
Врло је фина електрика, но глас је финији од електрике, мисао је финија од гласа, дух је финији од мисли.
Фини је ваздух, и спроводи глас на велику даљину. Фина је електрика, и спроводи светлост на велику даљину. Како ли тек свако дело и свака реч и свака мисао твоја бива спровођена до свих крајева духовнога царства. О како је страшно учинити грешно дело, и рећи грешну реч, и помислити безумну мисао! До како неизмерне даљине набирају се од тога таласи на мору духовном! Но не иди у далеке појединости света непознатога. Главно је да знаш и да мериш како свако твоје дело, реч или помисао, неизбежно чини утисак на четири стране: на Бога и свет духовни, на природу, на људе и на твоју душу. Ако се извежбаш у овом сазнању, достићи ћеш виши ступањ спасоносне опрезности.

Созерцање

Да созерцавам Господа Исуса у разговору са Никодимом (Јов. 3) и то:
1. како Никодим, иако учитељ у Израиљу, савршено не схваташе духовне ствари,
2. како Господ намерно отпочиње разговор питањем духовног рођења – питањем најнеприступнијим уму Никодимову – да би тиме привео Никодима смерности, а потом даље га обделавао као добру земљу,
3. како је Никодим у почетку са снебивањем и стидом прилазио Христу (као и данас што многи из учених чине), а после све одважније.

Беседа о суду и осуди

Који Њега (Христа) вјерује, не суди му се,
а који не вјерује, већ је осуђен. (Јов. 3, 18)
Не суди се ономе ко верује Христа Господа, јер он сам себе суди и исправља стопе своје према светлости која иде пред њим. Као човек у дубокој тами што подешава кораке своје према свећи у руци, тако и онај ко верује Христа, то јест ко се упутио за Христом као за светлошћу у тами живота.
А онај ко не верује – већ је осуђен. То јест, онај ко нема путовође на непознатом путу, тек што је корачио први корак, изгубио је пут и залутао. Ко не верује у Христа, осуђен је на незнање, на немоћ, на гнев, на тетурање по кривим и изукрштаним путевима, на порок, на очајање, а можда и на самоубиство. Осуђен је у два света: у овоме свету на бесмислену, телесну и варљиву егзистенцију, а у оном на вечну пропаст. О како је таман пут деце неверовања, и како дубок бездан између сваког њиховог првог и трећег корака!
Господе свемилосни, заиста немамо ни у кога и ни у шта веровати ван Тебе. Ти си наш Спаситељ од таме, греха и смрти. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Житија светих из Охридског Пролога