Свети Сампсон Странопримац

Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: „О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска“. Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Свети Севир, презвитер

Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен, као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Севир исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре.

Света Јоана Мироносица

Жена Хузе, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно.

Читање из Светог Писма –Четвртак пети по Педесетници

Рим. 118 зач. (XV, 17-29).

Браћо, имам хвалу у Христу Исусу у ономе што је по Богу; јер се нећу усудити да говорим нешто што Христос није учинио кроза ме ријечју и дјелом за послушност незнабожаца, у сили знакова и чудеса, у сили Духа Божијега; тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим; и тако се старах да ширим јеванђеље, не тамо гдје име Христово бјеше познато, да не зидам на туђем темељу; него као што је писано: Којима се не јави за њега, видјеће: и који нијесу чули, разумјеће. Зато и много пута бијах спријечен да дођем к вама; а сад више немајући мјеста у овим крајевима, а имајући жељу од много година да дођем к вама, кад пођем у Шпанију, доћи ћу вам: јер се надам да ћу вас у пролазу видјети, и ви ћете ме отпратити онамо кад се најприје бар донекле наситим вас. А сад идем у Јерусалим служећи светима. Јер Македонија и Ахаја добровољно одлучише да скупе неки заједнички прилог за сиромахе међу светима у Јерусалиму. Добровољно одлучише, али и дужни су им; јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима, дужни су и они њима у тјелесним потребама послужити. Кад ово, дакле, свршим, и овај им плод предам, поћи ћу у Шпанију преко вас. А знам да кад дођем к вама, доћи ћу у пуноћи благослова јеванђеља Христова.

Мт. 49 зач. (XII, 46 – XIII, 3).

У време оно, говорећу Исусу народу, гле, мати и браћа његова стајаху напољу тражећи да говоре с њиме. И неко му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати. А онога дана, изишавши Исус из куће, сјеђаше крај мора. И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сјести; а народ сав стајаше на обали. И казиваше им много у причама.

Расуђивање

Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију“, то су речи блаженог Теофила Кијевског (+ 1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих – без тога се ниједно створење људско неће спасити.“ Оплакивати или објављивати – како пише, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!“ To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године.

Созерцање

Да созерцавам чудесно исцелење човека од дебеле, водене, болести (Лк. 14, 2) и то:
1. како се Господ дохвати човека са дебелом болешћу, и овај оздрави и оде дома,
2. како је душа моја – будући под теретом телољубља – под теретом дебеле, или водене, болести,
3. како Господ може једним додиром исцелити дебелост душе моје и ослободити је од сувишног терета страсне влаге.

Беседа: о високом заклону

Ко се у Господа узда, биће у високом заклону. (Приче Сол. 29, 25)

У заклону је Господњем праведник, у заклону високом: вода до њега неће допрети нити ће га потоп удавити. Ни Ноја потоп није удавио, јер Ноју је Господ био заклон високи.
Но има, браћо, један потоп гори од потопа воденог, то је потоп страсти. Кад се страсти разгоре, кад се задиме и зацрне, кад пусте и разлију унаокруг смрадове своје – где ће човек побећи, и ко ће га спасти? Једино под руку Господа, једино у заклон Његов, заклон високи. Потоп страсти појурио је био за Давидом, но он је побегао и склонио се под руку Господњу, у заклону високом спасао се од огња, од дима и смрада гонећих страсти.
Ни од једног потопа не спасава човек – спасава само Бог. Бог је Господар облака и укротитељ страсти. Он је ваистину високи заклон. Прибегнимо к Њему, и сакријмо се под скут Његов. Пас се показује лав према просјаку а као празна врећа пред ногама господаревим.
Господе Свевишњи, што седиш на високом престолу, Ти си нам заклон високи. Буди нам милостив Створитељу наш, и пружи нам руку, да се уздигнемо до заклона Твога. Спаси нас вода плахих, што јуре да нас потопе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Житија светих из Охридског Пролога