На 6. часу

Књига пророка Исаије (1,1-20)

1. Утвара Исаије сина Амосова, коју виде за Јуду и за Јерусалим за времена Озије, Јоатама, Ахаза и Језекије, царева Јудинијех. 2. Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. 3. Во познаје господара свог и магарац јасле господара свог, а Израиљ не познаје, народ мој не разуме. 4. Да грешна народа! Народа огрезла у безакоњу! семена зликовачкога, синова покварених! оставише Господа, презреше свеца Израиљевог, одступише натраг. 5. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. 6. Од пете до главе нема ништа здрава, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене ни завијене ни уљем заблажене. 7. Земља је ваша пуста, градови ваши огњем попаљени; ваше њиве једу туђини на ваше очи, и пустош је као што опустошавају туђини. 8. И оста кћи Сионска као колиба у винограду, као сјеница у градини од краставаца, као град опкољен. 9. Да нам Господ над војскама није оставио мало остатка, били бисмо као Содом, изједначили бисмо се с Гомором. 10. Чујте реч Господњу, кнезови Содомски, послушајте закон Бога нашега, народе Гоморски! 11. Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. 12. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом трему? 13. Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. 14. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити. 15. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. 16. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. 17. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. 18. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. 19. Ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете. 20. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше.

На вечерњи

Прва књига Мојсијева (1,1-13)

1. У почетку створи Бог небо и земљу. 2. А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом. 3. И рече Бог: „Нека буде светлост.” И би светлост. 4. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме. 5. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први. 6. Потом рече Бог: „Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.” 7. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако. 8. А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други. 9. Потом рече Бог: „Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже суво.“ И би тако. 10. И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро. 11. Опет рече Бог: „Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе његово на земљи.“ И би тако. 12. И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у којем је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро. 13. И би вече и би јутро, дан трећи.

Приче Соломонове (1,1-20)

1. Приче Соломуна сина Давидова, цара Израиљева, 2. да се познаје мудрост и настава, да се разумеју речи разумне, 3. да се прима настава у разуму, у правди, у суду и у свему што је право, 4. да се даје лудима разборитост, младићима знање и помњивост. 5. Мудар ће слушати и више ће знати, и разуман ће стећи мудрост, 6. да разуме приче и значење, речи мудрих људи и загонетке њихове. 7. Почетак је мудрости страх Господњи; луди презиру мудрост и наставу. 8. Слушај, сине, наставу оца свог, и не остављај науке матере своје. 9. Јер ће бити венац од милина око главе твоје, и гривна на грлу твом. 10. Сине мој, ако би те мамили грешници, не пристај; 11. ако би рекли: „Ходи с нама да вребамо крв, да заседамо правоме ни за што; 12. прождрећемо их као гроб живе, и свеколике као оне који силазе у јаму; 13. свакојакога блага добићемо, напунићемо куће своје плена; 14. бацаћеш ждреб свој с нама; један ће нам тоболац бити свема;“ 15. сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове. 16. Јер ногама својим трче на зло и хите да проливају крв. 17. Јер се узалуд разапиње мрежа на очи свакој птици; 18. а они вребају своју крв и заседају својој души. 19. Такви су путеви свих лакомих на добитак, који узима душу својим господарима. 20. Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој;