Историја Срба и Српске православне цркве у Швајцарској још увек није детаљно обрађена. Професор Богословског факултета Св. Саве у манастиру Св. Саве у Либертивилу – Чикаго, Протођакон Др. Станимир Спасовић, објавио је књигу „Историје Српске Православне Цркве у Западној Европи“, Београд 2002, у којој је такође описао рад СПЦ у Швајцарској. Због немогућности да користи архиву Црквене општине у Цириху, у књизи нису описани многи значајни подаци о раду, развоју и проблемима СПЦ у Швајцарској.
Цирих је другом половином 20 века постао значајан центар СПЦ у Швајцарској, Европи и уопште у дијаспори. Крајем деведесетих година је дошло до неспоразума између матичне епархије средњоевропске и управе ЦО Св. Тројице у Цириху. Врхунац неспоразума је настао крајем 2001. године када је надлежном епископу средњоевропском, Господину Костантину био забрањен приступ цркви и црквеним просторијама.
Верници Српске православне цркве који су желели да остану у благодатној заједници са својим епископом, почели су да посећују богослужења у храмовима Руске цркве московске патријаршије, Заграничне цркве, Грчке, Румунске цркве или су одлазили на богослужења СПЦ у Ст. Галену, Базелу и Берну.
Обзиром да се проблем од 2001. године није решио мирним путем, у Лозани је 26. септембра 2004. године, била основана иницијативна група грађана швајцарских држављана православне вере и српског порекла. Идеја је била да са благословом надлежног епископа Константина ова група ступи у контакт са управом ЦО Св. Тројице у Цириху како би интерно пронашли пут до успостављања мира између управе ЦО и матичне епархије.
Управа ЦО Св. Тројице није желела да ступи у контакт са овом групом грађана сматрајући да није неутрална по питању њиховог проблема са матичном епархијом.
На седници Св. архијерејског синода СПЦ у Београду од 24. новембра 2004. године, објављен је званични документ у којем поред осталог стоји:
„Умолити Његово Преосвештенство Епископа средњоевропског Г. Константина да за верне Српске православне црквене општине у Цириху обезбеди редовно богослужење, и по потреби изнађе нова богослужбена места.“
Темељ оснивања СПЦО у Цириху парохије Успења Пресвете Богородице, започет је убрзо после доношења горе наведене одлуке Светог архијерејског синода.
На предавању протођакона др. Мирослава Симијоновића пред почетак божићњег поста 28. новембра 2004. године: „Пост и молитва по светоотачком предању православне цркве“ у просторијама Српског културног друштва у Дуебендорфу, покренуто је питање за организовањем Божићне литургије за вернике који желе да буду у благодатној заједници са својим епископом. Иницијатор је био енергични господин Др. Тимотијевић из Цириха. Протођакон Мирослав је пренео надлежном епископу Константину жељу верујућег народа а епископ Константин је изразио жељу да он лично учествује на божићном богослужењу у Цириху.
Основан је Иницијативни одбор за организовање Божићњег богослужења у саставу: др. Предраг Колаковић (председник), др. Марина Уекер (подпредседник), Горан Шмитран (секретар), Србољуб Спасојевић (благајник), Рада Видаковић (члан) Драган Столић (члан), протођакон др. Мирослав Симијоновић (члан).
Обзиром да Грчка православна црква слави Божић по новом календару, уступљен је храм Св. великомученика Димитрија за богослужбене потребе наше цркве.
Иницијативни одбор је имао неколико пододбора који су понели највећи терет организације око прославе Божићних празника. За лепоту богослужења био је одређен пододбор под вођством протођакона др. Мирослава Симијоновића и др. Предрага Колаковића; за ред у цркви – Предраг Весић; за продају свећа -Драган Столић; за продају православне литературе – Илија Мајкић; за спремање хране иницијативни одбор кола српских сестара са Радом Видаковић.
Због протестног писма Фондације за унапређење Српске православне цркве у Швајцарској упућеног Фондацији Грчке православне цркве, што су дозволили нашем епископу Константину да служи у цркви, управа Грчке православне цркве у Цириху се дистанцирала од предходне изјаве да ће дозволити богослужења Српској православној цркви о свим празницима и уступила је цркву само за празник Крстовдана, Богојављења и на дан рукоположења протођакона Мирослава Симијоновића у суботу 5. фебруара 2005. године.
